КО ТО ПУМПА ШАРОВИЋА ЗА ПРЕДСЕДНИЧКОГ КАНДИДАТА ОПОЗИЦИЈЕ НА СЛЕДЕЋИМ ИЗБОРИМА?

Како се избори ближе, а опозиција свесна свог катастрофалног рејтинга, покушава да пронађе начин да се докопа власти и то не кроз народну подршку, већ кроз нову политичку конструкцију која је већ прозвана „Франкенштајн коалиција“.

Док је „Комунална коалиција“, састављена од левичарских, грађанских и еколошких покрета, након што је дошла до врхунца популарности доживела фијаско, сада се ствара још опаснија творевина, спој прозападне опозиције и Немање Шаровића, који се у јавности једини намеће као потенцијални јак председнички кандидат опозиције.

Зашто Шаровић?

Прозападни кругови у Србији свесни су да немају никакав улаз код народа. Њихове идеје су годинама доживљавале поразе, а њихови лидери немају ни харизму ни подршку ван кругова финансираних из иностранства.

Међутим, пошто Срби испробано највише гласају за бивше радикале и људе који делују „национално“, стратегија је да се Шаровић прогура као „прикривени адут“ прозападне сцене. Његов радикалски бекграунд, анти-НАТО реторика и критика власти могле би да послуже као мамац за бираче који не желе ни власт, ни прозападну опозицију.

Ко стоји иза овог пројекта?

Иако се Шаровић представља као независан, све више показатеља указује да се око њега окупљају структуре бившег ДОС-а, одређени тајкуни и невладине организације блиске страним амбасадама.

Финансијска подршка, Одакле новац за промоцију, финансирање покрета? Друштвене мреже и медијски простор који добија Шаровић јасно указују да постоји снажан лоби иза њега.

Медијска стратегија, готово сви медији, који су традиционално блиски западним центрима моћи, укључујући и јавни сервис Србије, почели су да га гурају у први план као „алтернативу“.

Тиха подршка НВО сектора, иако се Шаровић декларативно не слаже са ставовима прозападне опозиције, нигде нема отворених напада на њега из тих кругова, што је само по себи индикативно.

Шта је циљ?

Западни сценаристи схватају да им је сценарио рушења државе и институција најпривлачнији, али су свесни да ипак морају да направе неку припрему за изборе.

План је јасан:
– Гурати „прихватљиву“ националну опцију, која ће после избора морати да прави уступке онима који су га подржали.
– Привући гласаче који не верују ни власти, ни прозападној опозицији.
– Направити лажну „алтернативу“ власти, која би касније постала контролисана марионета.

Према томе, Шаровић је идеалан избор некоме делује као опозиција власти, а некоме као национална опција. Али питање је колико ће Србија насести на ову нову подвалу?