Универзитети, пленуми, декани и ректори не могу бити изнад читавог друштва

У последњим недељама сведоци смо учесталих протеста и блокада путева широм Србије, у којима, истини за вољу, не учествује највећи број грађана, професора нити студената. Дужност је стручне јавности да упозори на свеобухватне и често прикривене последице које овакве друштвене појаве остављају на нашу економију и међународни положај земље. Последице нису само тренутне – у виду застоја у саобраћају, губитака у привреди или нестабилности на тржишту – већ се рефлектују и на промену перцепције Србије у очима међународних инвеститора, рејтинг агенција и стратегијских партнера. Иако је право на протест део демократског процеса, не би смело да угрози Уставом загарантовано право на слободно кретање, право на образовање нити право на рад.

Формални повод за протесте је жеља за испуњавањем четири захтева дела студената, од којих су бар два, у најмању руку, необични. Тако су ови протестанти, у једном од захтева, затражили да се Кривични закон и Закон о прекршајима не примене на оне међу њима који су их прекршили, већ да само они од ових закона буду изузети, иако се наводно декларативно залажу за једнаку примену прописа на све грађане, у циљу изградње Србије као правне државе. Не мора се бити правник да се спозна да је неједнака примена права на исте случајеве огромна неправда.

У Сартровој драми „Прљаве руке” (Les Mains Sales, 1948), главни јунак Иго Барен и остали ликови делују у контексту политичке подземне борбе у измишљеној земљи, сличној предратној Источној Европи. Жан-Пол Сартр, наравно, не пише криминалистички роман, већ филозофску драму која проблематизује моралне дилеме политичког ангажмана. Његови ликови нису само „починиоци”, већ и симболи људи који у име идеологије бирају „прљаве руке”, верујући да циљ оправдава свако средство. Такав принцип је одавно устоличен у оквиру језуитске идеологије, која је обележила европску цивилизацију, а посебно њен агресивни приступ свету. Изрека Finis sanctificat media (Циљ оправдава средство) била је крилатица оснивача језуитског реда, Игнација Лојоле, али Сартр приказује неизбежне последице таквог односа према другим људима, у којима се види само средство за остварење сопствених идеала. Стога пленумаши и блокадери подсећају на јунаке драме „Прљаве руке”, који су у борби за своју визију правде изгубили способност да разликују морално и законито од политички корисног. Баш као што Сартрови ликови прљају руке у име виших циљева, али на крају остају заробљени у сопственим контрадикцијама, и наши блокадери желе да све остале подвргну познанију права, истовремено избегавајући сопствену одговорност за окупацију државне имовине и жртвовање читаве генерације студената на олтару њихове борбе, без икакве одговорности.

Хеликоптер новац

Студентима блокадерима помаже у раду и организује их један од виђенијих блокадера, ректор Владан Ђокић, који каже да се пленуми питају за све, али ни за шта не могу бити одговорни. Он даље наводи да се пленумима подвргавају проширени ректорски колегијум, Етички одбор универзитета и остале службе, иако су пленуми анонимни и чине знатну мањину у односу на укупну студентску популацију. Исто тако, иако универзитет није прогласио штрајк, наставницима је од стране интересних група најчешће наметнуто да не држе наставу, вежбе, консултације и испите, али ректор и декани као одговорна лица у правним лицима неће да позову органе јавног реда и мира да омогуће студентима који то желе да остваре право на студирање, а професорима који то желе да остваре право на рад. Иако се због недржања наставе и испита упропашћују генерације студената, ректор као велику неправду види само то што наставници неће примати плату. Иако се настава и испити не држе скоро четири месеца – до наводног испуњења захтева неометано се одвијају напредовања наставника у каријери, па чак и избори професора емеритуса, међу којима и праблокадерке раније ректорке Иванке Поповић, која је пре неколико година унела клицу те праксе, блокирајући сопствену канцеларију, што ју је кандидовало да буде истакнута чланица „Прогласа” – групе самозванаца који су уживали разне привилегије свих досадашњих режима. Хеликоптер новац без увида шта се ради и шта се постиже

Још један захтев, који се односио на увећање прихода образовних установа, нема никакве везе са захтевом да се обелодани документација у вези са надстрешницом. Тај захтев је придодат да се академска заједница не би противила блокади образовних установа и тиме су професори и асистенти анестезирани на неко време и, као пиле у кучину, уептљани у тзв. студентске захтеве, иза којих, сада се сасвим јасно види, стоји група осам декана на челу са ректором. Прави циљ ове групе, да се формира универзитетска влада, прочитала је на збору грађана у Ваљеву професорка енглеског језика, као на ђачкој приредби. Тиме би се на читаво друштво прелили проблеми наших факултета, почев од непотизма и корупције до агресивног ниподаштавања колега у нижем звању, који нису само присиљени на послушност, него о својој обесправљености чак не смеју ни да проговоре. Да је криза у образовним установама велика показује и околност да, у склопу тзв. аутономије универзитета, држава не мери шта факултети раде и шта постижу. Посебно је забрињавајуће што нико не проверава ни квалитет наставе ни ниво знања студената приликом полагања испита. Надзор се свео на листање папира од стране Националног акредитационог тела, а инспекција Министарства просвете се, по правилу, ни пушком није могла натерати да изврши надзор у којем би се констатовале незаконитости у избору декана и наложи мере за отклањање неправилности, што подразумева нови поступак избора, као што илуструје пример Филолошког факултета, где на деканској столици седи Ива Драшкић Вићановић, иако јој је за правно ваљан избор недостајало чак 15 гласова на бирачком списку. Иако је при њеном избору грубо прекршен члан 65 Закона о високом образовању, између осталог и јер студенти нису чинили 20 одсто бирачког списка (гласало је 60, а требало је да гласа 75 студената), ни Ивином пленуму ни новом сазиву студентског парламента не пада на памет да подигну свој глас. Занимљиво је да ректору Ђокићу и његовом Етичком одбору при универзитету не смета да у колегијуму седе незаконито бирани декани. Та околност не смета ни члановима Савета, који је орган управљања факултетом, па чак ни онима који су именовани од стране ресорног Министарства просвете, што очигледно указује на дубоку повезаност.

Када се овом придода непотизам, где наставници запошљавају разне рођаке, махом застарели уџбеници који на многим предметима недостају и, уз изузетке, лоше рангирање на Шангајској листи, није тешко закључити да наши факултети пате од разних хроничних болести и да нису изнад друштва којем желе да суде и да га обликују.

Блокаде као дестабилизујући фактор

Неминовно је да ћемо сви осетити по џепу последице блокада. Блокирање главних саобраћајница има за циљ да грађанима Србије сузи свест и наведе их да у друштву не виде ниједан проблем осим онога на који указују неки студенти и поједини професори. Грађанима тако манипулишу блокадери и њихови координатори из ректората, који су и само под менторством неких других, невидљивих, који из својих лаптоп компјутера шаљу директиве и захтеве. Тим захтевима би друштво требало да се бави до потпуне изнемоглости, односно док универзитетска влада, коју би свакако чинили и прогласовци, без парламентарних избора не буде изабрана – да нас уведе у боље и хуманије друштво у којем ће пленуми и зборови одлучивати о свему, односно док не завлада рај у земљи Србији.

Овакво поступање доводи до тешкоћа у ланцима снабдевања, што не само што узрокује кашњења у производњи и испоруци робе, већ директно утиче на повећање трошкова пословања за домаће и стране компаније. У секторима као што су логистика, пољопривреда и индустрија, чак и краткотрајне обуставе могу да значе губитак поверења клијената и тржишног удела.

Последице су и скретање пажње читавог друштва са кључних тема, као што су даље унапређење економије, јачање специјалних веза са Републиком Српском, па и унапређење квалитета рада наших универзитета, што блокадерима очигледно није у фокусу.

Утицај на кредитни рејтинг и стране инвестиције

Један од најозбиљнијих ризика за Србију односи се и на процену кредитног рејтинга. Познато је да агенције као што су Standard & Poor’s, Moody’s и Fitch редовно прате друштвенополитичку стабилност земаља чије су економије у фази развоја. Дестабилизација, па и привремена, може да утиче на погоршање кредитног рејтинга Србије, што би у неком моменту значило скупље задуживање, мање интересовање за домаће хартије од вредности, као и мањи обим страних директних инвестиција. То би погоршало перспективе свих грађана, па и блокадера и њихових породица.

Србија је почетком октобра прошле године код једне рејтинг агенције Standard and Poor’s повећала рејтинг BBB- (стабилни изгледи), док је код друге рејтинг агенције Fitch Ratings потврђен ранији (лошији) рејтинг BB+ (позитивни изгледи), чему су вероватно кумовале блокаде државне имовине (факултета) и раскрсница. Иако хришћански обичаји подразумевају да се помени обављају у црквама или на гробљима, блокадери су увели мантру налик на секташење, сменом петнаестоминутне ћутње са буком пиштаљки, а критичари конзумената сендвича, иако најчешће не знају ни имена трагично преминулих под надстрешницом, на својим уличним даћама које често личе на журке увели су обичај окретања прасића и јагњића уз гласну музику, на крајње непримерен начин.

Економски раст и планиране реформе под знаком питања

Према подацима Републичког завода за статистику, Србија је у протеклом периоду бележила умерен али стабилан раст БДП-а, са тенденцијом да у наредне две године уђе у фазу убрзаног развоја. Кључни носиоци тог раста су инфраструктурни пројекти, ИТ индустрија, туризам и извозно оријентисана производња. Протести и блокаде, ако потрају, могу довести до смањења јавних инвестиција, услед прерасподеле буџетских средстава или пада прихода, али и до одустајања страних инвеститора од започетих или планираних пројеката.

Економија сваког друштва почива на поверењу и континуитету. Када те две вредности дођу у питање – као што се дешава током друштвенополитичких нестабилности – поверење партнера се тешко враћа. Управо зато, ризик није само у текућим губицима, већ у нарушавању дугорочних перспектива.

Углед државе у очима међународне заједнице

Један од често занемарених аспеката у анализи последица протеста јесте питање међународног угледа земље. У ери глобалне комуникације, вести о блокадама, инцидентима и друштвеним немирима брзо се шире светом. Потенцијални партнери, укључујући државе и приватне компаније, процењују Србију не само на основу макроекономских показатеља већ и на основу степена политичке стабилности, функционалности јавне управе и друштвене кохезије.

За земљу која тежи чланству у Европској унији и бољем позиционирању у глобалним ланцима вредности, стабилност није луксуз већ предуслов. Протести који прелазе границу демократског изражавања незадовољства и попримају елементе насиља или институционалне блокаде умањују кредибилитет наше државе као поузданог партнера.

Друштвени дијалог као стратешки ресурс

Из угла менаџмента јавног сектора, прича о корупцији у грађевинарству као једном сегменту друштва без увида у корупционашке афере у високом образовању делује као јефтина шпанска серија, тзв. сапуница. Јавне набавке на факултетима често побуђују сумњу. Тако, на пример, вишегодишње издвајање за адвокатске услуге на Филолошком факултету, у годишњој вредности од десетак милиона динара (читај: гарсоњера у Београду), поред Правне службе која броји неколико правника, указује да би надлежни имали посла да провере законитост и целисходност оваквог трошења новца из буџета и од школарина студената.

Трагедија која је изазвана падом надстрешнице није смела да се деси. Слична трагедија, само знатно већих размера, десила се почетком ове године у Лос Анђелесу у САД, када је због пожара, који су изазвани услед мањкавости система хидраната, трагично преминуло 24 особе а десетине људи се воде као нестале. Нису формирали пленуме нити грађанске зборове. Нико није тражио привремену владу нити блокирао све факултете. Ректора и ударну групу декана око њега нико није предложио да замени власти у Калифорнији нити на федералном нивоу. И још је много таквих тужних догађаја у свету, све до последње, тешке и страшне, катастрофе у Северној Македонији… Превенција оваквих догађаја лежи у стрпљивој изградњи богатијег друштва, које има могућности да преиспита своје процедуре, али и да ангажује мањи број стручнијих људи у јавној управи, који би ефикасније радили свој посао. Решење проблема није у персоналној замени политичких елита, већ у промени критеријума за именовања. Било би корисно увести праксу да се на функције именује меритократијом – адекватна биографија и резултати као критеријум, уз предложен програм рада који јасно описује проблеме у ресору и начине за њихово решавање. И оставка пре краја мандата, за случај да се посао не одвија како је планирано.

У погледу актуелних дешавања, решење није у негирању постојања проблема, већ у институционалном каналисању незадовољства кроз отворени дијалог. Државна управа, као сервис грађана, мора да одражава високе стандарде транспарентности, одговорности и комуникације. У супротном, свака празнина у институционалном деловању биће попуњена уличним притиском оних који би да се дочепају власти без избора, што води ка смањењу ефикасности система и расту непредвидивости.

Уочава се да нам хронично недостаје стабилна култура политичког дијалога, у којој се неслагања решавају унутар система, а не кроз парализу јавног живота и институција. Такав модел, дугорочно, није само пожељан већ и неопходан ако желимо да сачувамо поверење грађана, инвеститора и међународних партнера.

Протести, као облик друштвеног ангажмана, имају своје место у демократском систему, али када поприме карактер деструктивног деловања на кључне економске токове и међународну репутацију земље, претварају се у велики проблем који разбија друштво и његове институције, под плаштом борбе за њихово боље функционисање. Србији је потребна стабилност – не само као политичка парола већ као предуслов за економски раст, инвестиције, реформе и свеобухватни развој. Управо зато, сваки облик друштвеног притиска мора бити каналисан у институционалне форме дијалога, уз поштовање закона и јавног интереса. Само тако се може изградити модерна, економски стабилна Србија, чија ће међународна позиција бити чврста и поуздана.

Проф. др Михајло Рабреновић, Стручњак за менаџмент јавног сектора и оснивач „Евросфере”
Политика