Како младе генерације гледају на односе Срба из Србије и Српске?

Упоредно са судбоносним напорима за јачање националне свести, неговање културе сећања и очување културно-историјског идентитета који почива на слободољубљу и саборству, унутар српског народа деценијама уназад развијао се и један од најопаснијих и најдеструктивнијих феномена који је публициста Зоран Ћирјаковић назвао – аутошовинизам. У питању је изразито негативан, радикално критички однос појединца или групе према сопственом народу, култури и националном бићу, прожет омаловажавањем, презиром, самопорицањем.

Указивао је на ту појаву и Милош Црњански када је устврдио да се нигде на свету не говори о нама „тако ружно као код нас, и што је горе, нигде на свету не дозвољава се тако олако другоме да то чини као код нас.“

У последње време, нарочито током ескалирања унутрашњих сукоба у Србији и поделе на „блокадере“ и „ћације“, а од пре неколико дана и поводом смрти генерала Ратка Младића, у делу медија и доминантно друштвених мрежа одређени појединци, међу којима и јавне личности, агресивно распламсавају наратив не само против суграђана и сународника с оне стране Дрине, већ се намећу као протагонисти оне срамне ратнохушкачке кампање против сународника из Републике Српске, бљујући отровне жаоке о „геноцидној творевини“, „републици шумској“ или „Босанским Србима који долазе у аутобусима да прекрајају изборну вољу у Србији“.

Арсеналом различитих дисквалификација негирају право на опстанак Републике Српске као ентитета у БиХ, поричу политичку сарадњу, историјско осећање, па и заједничку културу Срба са обе стране Дрине…
Док бошњачке политичке и медијске елите обилно користе овакве бесрамне вербалне испаде да оснаже и појачају своју националистичку или, прецизније, шовинистичку кампању, поставља се питање какве последице узрокују на јавно мнење, а посебно на младе генерације.

У организацији Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци, током пролећа ове године спроведено је истраживање међу тзв. генерацијом „Зет“ о њиховим погледима на однос између Републике Српске и Србије. Истраживање је обухватило 800 испитаника, студената разних факултета Универзитета у Бањој Луци. Иако имају различите и разноврсне погледе на начине на које њихове колеге са друге стране Дрине испољавају политички активизам, протестују или подржавају власт у Србији, њихова становишта у вези са питањима националног идентитета, културне повезаности и осећања према Србији остављали су утисак готово потпуне јединствености. Међутим, резултати овог истраживања указују на извесне последице агресивне кампање и деструктивних садржаја којима су изложени на друштвеним мрежама, примарном каналу комуникације младих нараштаја.

Резултати
Тако, док готово половина испитаника (47 одсто) тврди да не постоји никаква разлика између националног идентитета Срба из Републике Српске и Србије, 39,1 одсто сматра да ипак постоје извесне регионалне, локалне разлике у менталитету, степену националне свести, историјском и политичком искуству. Половина испитаника (50,5 одсто) одбацује тврдње о било каквим културно-образовним разликама, али њих 23,7 одсто не могу или не желе да се да процене степен културне и образовне повезаности са сународницима у Србији. С друге стране, 65 одсто испитаних студената одбацује увредљиве тврдње које долазе из кругова тзв. „другосрбијанаца“ да је српски народ у Републици Српској мање политичке зрелости и компетенције од сународника из Србије. Међутим, 15,2 одсто њих потврђује понуђено самоетикетирање о политички инфериорном простору.

С друге стране 81,9 одсто испитаника осећа снажну повезаност Републике Српске са Србијом, а њих 60,1 одсто сматрају да српски народ у Републици Српској испољава снажнију емоционалну повезаност са Србијом него са Босном и Херцеговином. Ипак, судећи по резултатима студентског истраживања, национална повезаност није праћена једнаким осећајем разумевања. Чак 63,6 одсто студената сматра да Срби из Србије не разумеју у довољној мери околности у којима живи део народа с ове стране Дрине. Посебно је забрињавајући резултат испитивања међусобног поштовања. Сваки четврти студент сматра да ниво међусобног поштовања није на задовољавајућем нивоу (26,1 одсто), док половина испитаника не сматра да ту постоји проблем. Ипак, већина испитаника (63 одсто) сматра увредљивим да их називају „Босанцима“ или „босанским Србима“. У том контексту је и податак да 81,9 одсто студената не прави никакву разлику када је реч о питању јединствене културне баштине Срба са обе стране Дрине, независно од политичких и административних граница.

Занимљиво је подељено становиште студената када је реч о гласачком праву становника Републике Српске који имају и држављанство Србије. Док 40 одсто испитаника подржава коришћење бирачког права на изборима у Србији, по 30 одсто је равнодушних и оних који се противе коришћењу бирачког права упркос могућностима. Многи од анкетираних сматрају да је политичка борба за власт та која тражи разлоге за међусобне оптужбе, па и увреде.

Професор Факултета политичких наука Владе Симовић истиче да се аутошовинизам код српског народа јавља у одређеним фазама, односно када су постојали преломни историјски тренуци битни за идентитетско обликовање Срба и њихово државничко самопозиционирање, пише Глас Српске.

– Паралелно са српском елитом која је развила јасан српски национални курс, развила се и југословенска елита, која је била наднационална. Затим долази замена социјалистичког система једним либералним капиталистичким моделом и све то прави хаос, пре свега унутар дела елита. Један део тих људи се осећа губитницима, оштећенима, неостваренима и незадовољнима оним што се десило у том транзиционом периоду. То можемо примарно да видимо међу београдским елитама – наглашава Симовић.

Виши асистент на Правном факултету Марко Ромић првенствено се осврнуо на природу српског националног идентитета.

– Двадесети век је најбољи показатељ природе српског националног бића. Српско национално биће јесте крстоваскрсне природе. Оно је крстоносно јер је разапето, јер је мученичко, јер је страдално. И то смо видели у Првом светском рату – страдање, логори, половина становништва, две трећине мушког становништва. Страдање у Другом светском рату, које не морамо детаљније да елаборирамо, врло је добро познато. И деведесетих година – егзодуси, убиства, ратни злочини, истеривања Срба са свих простора Федерације БиХ, Сарајева посебно, западнокрајишких општина, Западне Славоније, а посебно пад Републике Српске Крајине и акције „Блесак“ и „Олуја“, то су уџбенички примери страдалности једног народа. Други сегмент те природе јесте васкрсни карактер. То значи да се српски народ увек дизао, увек васкрсавао изнова. То није нетачно, него, знајући добро коме припада, ком народу припада – том народу чија је вертикала Свети Сава, чија је хоризонтала Косовски завет – на пресеку те апсцисе и ординате настаје аутентична српска национална идеја.

Тако да бити Србин значи припадати народу који је много пропатио и носи ту једну своју бол са собом. Носи је достојанствено. Носи је тако да не мора друге да вређа, нити то чини. Не мора да било кога етикетира као починиоца, злочинца или агресора. Због тога не смејемо да име скраћујемо. Због тога не смејемо да наседамо на разне приче око њеног статуса, имена и суштине. Због тих људи, не због нашег комодитета, свиђања, несвиђања и због наших неких, да кажем, слободних мишљења – рекао је Ромић.

Равноправност
Резултати истраживања показују и да млади у Републици Српској не прихватају перцепцију политичке или друштвене инфериорности у односу на Србију, већ себе виде као равноправан део истог националног корпуса. Истраживање је такође показало да генерација младих у Републици Српској национална питања и даље доживљава као важан део сопственог идентитета, али истовремено приступа одређеним политичким питањима са дозом критичког промишљања и подељених ставова.

Иако припадају генерацији друштвених мрежа, израженог индивидуализма, брзог протока информација и глобалних трендова, код великог дела младих и даље је приметна изражена повезаност са националним питањима, културним наслеђем и односом према Србији. Ставови академске омладине јасно указују на то да је граница само административна, а да су Срби са обе стране Дрине припадници истог националног корпуса.

Аутошовинизам
Новинар Александар Стојановић наглашава да је аутошовинизам дистанцирање од сопственог националног идентитета у његовом свеукупном облику – културном, социолошком и религијском.

– Његов корен је у идеји стварања југословенске идеје, а што је нарочито изражено у комунизму. Југословенство као такво и није толико спорно, јер не постоји ниједан интелектуалац који је био његов противник. Јер корен југословенства јесте српски идентитет. Међутим, појавом комунизма и идеје „братства и јединства“, прећуткивањем геноцида над српским народом и, по мом мишљењу кључно, одступањем од српског православља које је темељ српског идентитета, израђа се наказни аутошовинизам – закључује Стојановић.

Истраживање је спровела Сара Марковић, студент Факултета политичких наука у Бањој Луци

Компас инфо