Калас и крвави породични флерт с историјом

Калас и крвави породични флерт с историјом.

Знате, у животу је све што је заиста важно — једноставно. Једноставне ствари не траже објашњења. Оне једноставно постоје. Или их нема. Геније је увек разумљив. Безвредни људи се крију иза „сложености“, „вишезначности“, „тумачења“… јер суштински немају шта да кажу. Човек је или поштен, или непоштен. Као што не можеш бити „мало трудна“, тако не можеш бити „помало“ искрен. Или „помало“ добар. Или „незнатно“ злотвор.

Човек сваким својим избором, не у сваком тренутку, али укупно – током целог живота – стаје на страну добра или зла. И крочи једним путем, а не другим…

„Није ствар у путу који бирамо. Оно што је у нама тера нас да изаберемо баш тај пут“, каже О. Хенри. Нећу судити о томе шта је унутар Кае Калас — само ћу рећи да ми је од помисли да тамо завирим просто – мука. Ето, опет то једноставно. Та једноставност која нас раздваја заувек.

Покушаћу да објасним шта се дешава с Кајом Калас. Реците ми, ко је човек који позива да се не слави 9. мај? Ко позива да се не слави победа над фашизмом? Он је, сасвим извесно, фашиста. Или у овом случају — фашисткиња. Веома једноставно!

Није важно како је бивша комунистичка омладинка, студенткиња, ћерка „угледног“ тате који јој је све донео на послужавнику као бомбоне фабрике „Калев“ — дакле, права совјетска „мажорка“ — постала фашисткиња. Она је то била одувек, само што је у совјетско време то морала пажљиво да крије. Због чега нас, вероватно, још више мрзи. Има, каже, „личну увреду“.

А ја имам личну увреду због ње и због оних који су јој тада омогућили да постане „мажорка“. То се једноставно није смело десити — било је супротно идеологији и дисциплини. И, знате шта, то је већ довољно.

Прадеда Кае Калас, Едуард Алвер, био је од 1919. до смрти 1939. вођа профашистичке естонске организације „Кајтселијт“ — која је била забрањена већ 1940. по уласку Естоније у састав СССР-а.

И деда с мајчине стране био је заклети непријатељ. Током Другог светског рата стао је на страну нациста, био у саставу злогласног „Омакајтсе“, терористичке паравојне формације која је убијала Јевреје, борила се против совјетских партизана, и чувала границе окупиране Естоније. Ето вам браон позадине „црвене“ породице — сада плаво-звездане — естонских управљача, па и директора Совјетске штедионе.

Како је с таквим „породичним педигреом“ отац Кае Калас доспео у сам врх совјетске елите — то стварно није јасно. Изгледа да нису све приче о „ужасним“ стаљинистичким чисткама сасвим тачне. Као ни бајке о „благој“ хрушчовљевој одмрзнутости, која је, изгледа, на слободу пустила и највеће непријатеље.

Кажу — деца не одговарају за грехе очева. Али, изгледа да ипак освету спроводе — при првој прилици.

Зато, не треба се чудити што је Кала — не Герда! — у срце сместила оштар ледени трн мржње, па опет, као да Победа није ни постојала, позива да се она не слави. Чак прети и репресијама онима који се усуде да 9. маја дођу у Москву. И нема у томе ничег изненађујућег.

Јер нас од њих деле једноставне ствари. Она врста ствари о којој је говорио Борис Лавренјов у свом класичном делу — „Прича о једној једноставној ствари“.

Радња се дешава у Одеси 1919. године. Белогардејци не могу да ухвате вештог комунистичког илегалца Орлова. И тада интелигент, поручник Собољевски, смишља подлу психолошку игру — објављује у новинама лажну вест да је Орлов ухваћен и да ће ускоро бити стрељан. Нада се да ће тако намамити правог Орлова — који се, из осећаја части, заиста јавља. Није могао да живи са мишљу да ће невин сељак страдати уместо њега.

Орлов је направио свој једноставан избор. Можда није спасао живот оног сељака. Али није могао да живи ако не покуша.

[irp]Ето те једноставне ствари. Она нас — као и наше дедове и очеве — раздваја заувек од зликоваца. С једне и друге стране историјске барикаде.

В.Т./Васељенска

Бонус видео