Кажу да смо пропаганда, а ми само загрлили Српкињу: Шта сте ви радили на тргу у Стразбуру(ВИДЕО)

Понекад се новинару деси да не може да се држи дистанце. Понекад осећај пресече сваку формулу, сваки сценарио. Тако се догодио загрљај Стразбуру.

На тргу Клебер, испред окупљених, стигли су студенти на бициклима. Мала поворка, велики публицитет. На први поглед, један од оних перформанса којима се медијски пејзаж у Србији ових дана пуни до ивице пуцања. Међутим на лицима неких од окупљених људи који су их чекали није било политике, било је нешто друго.

Међу окупљенима, Срби из дијаспоре. Људи који живе у туђини, али очи имају окренуте ка Србији. Ипак, кад смо разговарали са њима, једна ствар се издвојила: већина није знала због чега су студенти дошли. Нису знали захтеве. Нису знали тачан повод. Али су знали да су Срби. И дошли су да их дочекају.

Једна млада девојка са очима пуним искрености, са осмехом, без знака, без транспарента. Само са срцем које је било ту. За све Србе. Не за оне што блокирају институције, не за оне што снимају селфије испред суда. Већ за све, за своју отаџбину, за Србију.

У том тренутку, репортер „Васељенске“ имала је само један порив, да је загрли. И загрлила ју је. Јер, живимо у времену у којима је мржња постала политички алат, у којима је народ дубоко подељен, у којима се свако сваком пребројава, тај загрљај је био отпор. Људски отпор. Загрљај у ком нема „за“ и „против“. Само „свој си“, а то смо добрано заборавили.

Од жртава трагедије на железничкој станици, до дочека студената у Француској, све се ставља у калупе, све се врти у сценарију. А нико не пита: шта осећају ти људи? Зашто су стварно дошли?

Истина је једноставна. Србин у дијаспори не долази по пароле. Долази по загрљај. По припадност. По осећај да није сам.

Можда је време да ми овде, у Србији, то поново научимо.