САД и кинески хумор: Зашто Америка неће постати велика захваљујући царинама

САД и кинески хумор: Зашто Америка неће постати велика захваљујући царинама.

Након што је Доналд Трамп увео царине од чак 145% на робу из Кине, кинези су одговорили не ракетама, него – хумором. Интернетом је почела да кружи серија видео-сатира коју је направио кинески вештачки интелект. У њој је приказано како ће изгледати „реиндустријализација“ Америке коју обећава Трамп.

У главним улогама – Американци средњих година и старији, видно гојазни, који са изразом мученика покушавају да ураде оно што су годинама за њих радили Кинези: шију женски веш, склапају патике, састављају ајфоне и електронику за Теслу. Сцена је истовремено трагична и комична – и најгоре од свега је што је то прилично тачан приказ стварности.

Три деценије америчког златног доба

Вратимо ли се уназад 80 година, видећемо САД као апсолутног победника Другог светског рата. Европа, Јапан и добар део СССР-а су у рушевинама, Кина буквално копа земљу штаповима, а за индустрију југоисточне Азије тада нико није ни чуо. Африка и арапски свет? Па ко је то уопште?

[irp]Америка је тада стварно била светски хегемон. Већина светског новца и производње концентрисала се у САД, а долар је постао глобална валута. Амерички БДП чинио је више од половине светског. И народ је тада стварно живео добро. То су биле златне године: 50-е, 60-е и 70-е.

И треба одати признање тадашњим Американцима – били су радни, предузимљиви и паметни. Правили су најбоље аутомобиле, авионе, електронику… и да, имао сам прилике да крајем 70-их носим праве америчке фармерке. Те панталоне са етикетом „Made in USA“ биле су нешто посебно. А не ове садашње крпе што после петог прања заврше као одело за башту.

Вештачка интелигенција „нацртала“ Американце

Али време тече, и живот у изобиљу уме да поквари људе. Европа се опоравила, Јапан се диг’о, Кина почела да производи све и свашта – јефтиније и често боље. Америка је онда рекла: нек други праве патике, ми ћемо бити мозак света – центар иновација, интелектуалне својине и финансија.

Производња се постепено измешта. Прошло је 50 година и – ево резултата: БДП САД пао је на 15% светског, а ако се изузму финансијске шпекулације и гледа само стварна производња – цифре су још горе. У америчким радњама свега 5-6% производа носи етикету „Made in USA“. Трусе, аута, електроника – све увозно.

„Да вратимо време!“

[irp]Кад је дошао Трамп, поручио је: „Доста је било! Враћамо Америку тамо где је била.“ Како? Па једноставно – уведемо царине свима, нарочито Кини, и онда ће се производња вратити у САД. Реиндустријализација! Фабрике ће се градити, послови стварати, „Made in USA“ ће поново да сјаји!

Шта је за то потребно? Прво – новац. Њега има. Свет је преплављен штампаним доларима. Само се треба повикати: „Хајде у Америку, креће индустријски бум!“ – и капитал ће да навали.

Друго – фабрике. И то је решиво. Саградимо хале, набавимо машине, па чак и из Кине ако треба – само платите. За годину дана Америка може бити индустријски гигант.

Па шта чекамо?

Кадрови, другови, кадрови…

Али ето проблема. Овде се јављам као неко ко се разуме у ствар. По струци сам радио-инжењер. Радио сам у конструкторском бироу великог латвијског предузећа „Радиотехника“, и достигао највишу инжењерску категорију.

[irp]До тог нивоа нисам стигао за недељу дана. Ако рачунамо физичко-математичку школу, па тежак факултет, па годинама рад под менторством – то је барем 17 година учења и рада.

Мислите да је радницима лакше? Није. Да би један радник постао прави мајстор, треба му најмање 7-8 година. И то ако је вредан и не пије.

[irp]Дакле, можете изградити најмодернију фабрику, али ако нема ко да ради у њој – џаба све. Сећате се ко је рекао „Кадрови решавају све“? Јосиф Висарионович Стаљин – човек који је од лапти направио земљу која је послала човека у космос.

Илон Маск – шта те толико кочи?

Мала лекција: кад је Илон Маск покренуо SpaceX? Давне 2002. А кад је његов први човек отишао у орбиту? Тек 2020! Дакле, прошло је 18 година.

А између тога – срамота: Американци су, након што су пензионисали шатлове, осам година молили Русе да их возе на Међународну свемирску станицу са „Сојузом“.

СССР је од покретања свемирског програма 1955. до Гагарина 1961. године – само шест година! С нуле!

[irp]Па како то да Маск, с толиким парама, НАСА-иним знањем и технологијом, није могао брже?

Просто: нема кадрова.

Дијалог Трамповог индустријалца и тржишта рада
– Индустријалац: „Имам милијарде, где су ми инжењери?“

– Тржиште рада: „Нема. Имам безпослене пи-ар стручњаке, менаџере средњег нивоа и тиктокере.“

– Индустријалац: „А добри радници?“

– Тржиште: „Имам неке старце с гојазношћу и мигранте који не знају енглески, али нико није радио ништа с рукама.“

– Индустријалац: „А где су они из 70-их што су направили Луну?“

– Тржиште: „Умрли.“

– Индустријалац: „Па шта сад?“

– Тржиште: „Па ништа. Почни од основне школе. Уписуј децу у физику и математику. Образуј их. Можда за 20 година добијеш кадар.“

– Индустријалац: „А не може то некако брже?“

– Тржиште: „Жена носи дете 9 месеци. Девет жена не могу да роде за месец.“

Америчка фабрика – кинески експеримент

[irp]Узгред, погледајте документарни филм American Factory из 2019. године. Тамо кинески инвеститори покушавају да покрену фабрику стакала у једном америчком градићу. Операција – фијаско. Исто као у Кини – иста опрема, исти менаџери, исти процес… Али у САД – не ради.

Зашто? Па зато што народ не уме више да ради. Ни дисциплине, ни вештина. Пројекат „Make America Great Again“ – пропао.

Кад хтење не значи умеће

Трамп каже: „Хоћемо индустрију, хоћемо домаће производе!“ А народ клима главом. Али није довољно да нешто хоћеш. Треба да знаш, можеш, и што је најгоре – да издржиш.

[irp]Јер прави посао није фотеља, лаптоп и „зум позив у два“. То су црне руке, стајање по осам сати, понављање истог покрета, физички рад. Па кад погледаш – једино што се данас у Америци масовно производи су калорије. Преко мере.

И зато се у кинеском видео-клипу појављују Американци од по 130 кила који се зноје на монтажној траци – и не знаш да ли да се смејеш или да плачеш.

Финансијски лоповлук као замена за индустрију

Док су други производили, Америка је „производила“ деривате, папире, дигиталне облигације, берзанске балоне. Уместо латица и шрафова – ексели и табеле.

И тако се стигло до апсурда: неко у Кини ради 12 сати дневно за 400 долара, а неко у Волстриту притисне тастер и узме милион. Али дугорочно – тај тастер не може да ти направи ни ципелу, ни ауто, ни рачунар.

[irp]У међувремену, Кина је од копирања дошла до иновације. Њихове ракете иду у свемир, њихови чипови више нису за подсмех, а њихове фабрике – тачније, њихова радна снага – ради оно што Американци више не умеју.

Амерички сан на респиратору

Некад је важило: ако вредно радиш, купићеш кућу, ауто, имаћеш пензију, здравствено, стабилан живот.

[irp]Данас? Ако вредно радиш, добићеш бол у леђима, кредит са променљивом каматом и „привилегију“ да купујеш у Волмарту који продаје – погађате – кинеску робу.

Америка је прво преместила фабрике. Онда знање. Онда и мозгове. И сада жели све то да врати – али без људи који знају како. Без културе рада. Без стрпљења.

Поука на крају

[irp]Кад гледате онај сатирични кинески клип, можда вам изгледа као карикатура. Али то није само хумор. То је огледало.

Америка хоће да се врати у доба славе, али заборавља једно: не враћа се време царинама. Враћа се образовањем, радом, културом стварања. А то не можеш увозити. То мораш да гајиш.

А за то је потребно нешто што долари не могу купити: време и карактер.

Јуриј Алексејев/Минска правда

Бонус видео