Полураспад лажи: шта нас је научило искуство Чернобиља

Полураспад лажи: шта нас је научило искуство Чернобиља?

Година 1986. обележена је великим технолошким кризама. 28. јануара, одмах након полетања, експлодовао је амерички свемирски шатл „Челенџер“, чиме је започео сумрак програма пилотираних летова у САД. Мање од три месеца касније, 26. априла, догодила се катастрофа на Чернобиљској нуклеарној електрани у СССР-у. Публика, склона да у свему види знакове судбине, повезала је ова два догађаја – и свемирски брод и нуклеарка почињали су на слово „Ч“.

Катастрофа у Чернобиљу је озбиљно успорила развој нуклеарне енергетике, која је до тада представљана као најеколошкији начин производње струје. И у нашој земљи и у Европи проширио се талас радиофобије: људи су масовно куповали јод и Гајгерове бројаче. Али значај Чернобиља премашио је границе енергетике и утицао на економске, политичке, симболичке и моралне сфере.

[irp]За политику перестројке, која је укључивала и технолошко убрзање, Чернобиљ је био нешто што бисмо данас назвали „црним лабудом“ – неочекиван догађај који мења ток историје. Тада су многи у катастрофи видели испуњење библијских пророчанстава, попут појаве „звезде Пелин“ из Откривења Јовановог, која најављује крај света.

Чернобиљ је био једна од последњих трагедија која је ујединила народе велике совјетске домовине. Радионуклидима су била контаминирана три републике – Украјина, Белорусија и Русија. Људи из свих крајева СССР-а долазили су да ликвидирају последице катастрофе, а споменици тим ликвидаторима подигнути су широм земље – од Кишињева до Нижњег Тагила.

Али након што је, макар и накратко, ујединио људе, Чернобиљ је и посејао раздор.

Несрећа се догодила у незгодном тренутку: процес отварања према јавности је тек почињао. И управо је екологија постала једна од најактуелнијих тема тог доба. Чернобиљ је покренуо зелено еколошко покрете, а брига за природу брзо је добила политичку димензију: „Федерална власт уништава нашу земљу! Морамо сами бити њени господари!“ Тако је еколошки активизам допринео јачању сепаратистичких тенденција.

[irp]Раздори су постали видљиви. Тако су, рецимо, у области Гомеља после катастрофе почела подземна плављења, јер су Украјинци почели да затварају речне бране да спрече ток радиоактивне воде у Белорусију.

Чернобиљ није био само технолошка, већ и информационо-политичка катастрофа. Појавио се и израз „политички Чернобиљ“.

Разлог је била специфична полугласност тог времена: власт није у потпуности прикривала катастрофу, али је истину саопштавала постепено и дозирано. Овакав приступ се на крају показао горим од потпуног прикривања. Тешке несреће, попут оних на Лењинградској нуклеарки 1970-их, прошле су незапажено јер се о њима није писало. Али у случају Чернобиља, сваким даном истицања нових чињеница власт је све више губила поверење народа.

[irp]Један од најупечатљивијих примера била је првомајска парада у Кијеву 1986. године. Иако је руководство Украјине већ знало за озбиљност катастрофе, ипак је извело људе на улице да не би изазвало панику. То је довело до великог губитка кредибилитета власти и учврстило уверење да „власт увек нешто крије“.

Данас је период полураспада изотопа цезијума и стронцијума, којима је Чернобиљ највише контаминирао околину, углавном прошао. У истој Гомељској области поједина подручја постепено се враћају у пољопривредну употребу, а природа се полако обнавља.

[irp]Нуклеарна енергетика се такође опоравила: руски нуклеарни реактори успешно раде како у земљи тако и у иностранству, укључујући и јединствене пројекте попут пловећих нуклеарних електрана.

Али остаје питање: да ли су заиста научене све лекције из оне велике информационе катастрофе која је пратила Чернобиљску трагедију?

Игор Караулов/Абзац

Бонус видео