Ко су они који државу урушавају изнутра: Како се ситни интереси претварају у системску претњу

Седела сам  у једном елитном ресторану, на периферији Београда, месту на које често долазе они који желе да буду виђени. За суседним столом седео је пар који није остављао утисак обичних грађана. Ни по ставу, понашању према конобарима, али и свако ко иоле прати политичка дешавања у Србији, имао је прилике да их виђа кроз медије. Жена је до пре неколико месеци била службеник у једном у министарстава, а мушкарац је председник једне спортске асоцијације, обоје са солидним буџетским линијама. Другим речима, двоје људи којима је тренутни режим у Србији отворио сва врата, обезбедио стабилан приход, утицај и приступ свим оним привилегијама које положај носи са собом.

У једном моменту, веома гласно и без икакве задршке, ово двоје људи почели су да коментаришу актуелну власт. Речи нису биле биране, и више су звучале као памфлети са друштвених мрежа опозиционих активиста, него речи оних који управо захваљујући тренутном режиму, могу себи да приуште да седе у том ресторану. Господин председник спортске асоцијације, наводио је како у држави ништа не функционише, а службеница министарства се слагала да је пропаст близу,  и да од свега овога „нема ништа“.

За другим столом, један други господин, у присуству своје супруге, пристојно им се обратио и поставио само једно питање.

„Како можете да причате тако о режиму коме припадате, који вас плаћа и који вам је омогућио живот какав већина људи у овој земљи не може ни да сања,“ његов тон је био пристојан, али директан.

Није добио одговор. Само туп и оштар поглед, пун презира, али  типичан за људе који су свесни чињенице да су неспособни, а опет навикли на удобност без одговорности.

Од оног тренутка када су у Србији почели протести, овакве сцене нису реткост. Људи који су годинама користили све предности државног апарата, без икаквог стварног доприноса, резултата, па чак и без било какве јавне свести, почели су да мењају реторику и однос према систему ком и даље припадају.

У страху да постоји могућност да се промени власт, да се све чешће говори о лустрацији, да више неће моћи да постоје у систему у ком се све решава преко познанства или политичке везе, полако али јасно почињу да се дистанцирају од онога што су до јуче представљали. Неки се окрећу опозицији, неки су опрезни од било каквог изјашњавања, а они најлукавији чекају, вагају, посматрају и припремају се да у правом моменту пређу на ону страну која ће им гарантовати сигуран опстанак и спас од лустрације.

Овде је реч о људима, који нису изградили ништа добро у овом систему, али су често својим поступцима га деградирали и урушавали, можда и несвесно, али су га зато врло свесно и успешно искористили до максимума. Дакле, њихов допринос не постоји, али њихов џеп је пун, положај није резултат заслуга, већ блискости и привидне лојалности, која траје док траје и власт.

У страху да ће изгубити све, почињу да руше темеље на којима стоје. Није више реч само о ћутању, ћутање је превазишло праг пристојности. Ово што сада гледамо је активна саботажа, где раме уз раме стоје паразити који су се обогатили од постојећег система, са НВО сектором и НАТО администрацијом из Брисела.  Подривање изнутра. Стратегија преживљавања по цену свега.

Проблем са тим људима није само морални. Он је структурни, јер се ти људи налазе у самом језгру државе, на функцијама, у управама, у јавним установама. Њихово дволичје разара државу много дубље него спољне претње. И зато Србији нису највећи проблем они који јој се отворено супротстављају. Већ они који је изнутра једу. Полако, у тишини, али систематски. Због ситних личних интереса, фотеље, повластица, ћутања…

Теодора Николић / Васељенска