Како родитељи могу препознати да је дете постало жртва педофила
(фото:Минска правда)
Психичко здравље деце и тинејџера је веома осетљиво и лако може бити нарушено под утицајем тешких ситуација. Несреће, смрт блиских особа, али посебно сексуално насиље може оставити дубоке и трајне последице, које могу из корена променити личност детета.
У Србији, као и у целом свету, сексуално насиље над децом и младима представља озбиљан проблем. Ипак, праве размере овог злочина је тешко утврдити, јер многи случајеви остају непријављени. Разлози су бројни – осећај срама, страха, стигме, али и неповерење у институције.
Брза и свеобухватна реакција је кључна
Према речима психијатра Александре Кучинске, родитељи и жртве често не знају како да реагују, шта да предузму, а многи се плаше осуде околине, поступка или последица по породицу. Међутим, најважније је одмах реаговати – свако одлагање може погоршати стање жртве.
Деци и тинејџерима је неопходна професионална помоћ – психолога, психијатра или психотерапеута. Самостално “прележавање” трауме обично доводи до дубљих психолошких проблема: дуготрајне анксиозности, депресије, поремећаја сна и пажње, аутоагресије, самоповређивања, бежања од куће, па чак и употребе психоактивних супстанци.
Такође, потребна је и правна заштита – пријава полицији, правна помоћ, а у неким случајевима и укључење социјалних радника или центара за социјални рад, који ће водити разговор са дететом на пажљив, професионалан и ненасилан начин.
Како препознати да дете трпи сексуално насиље?
Важно је да родитељи обрате пажњу на следеће промене у понашању:
Одједном постаје повучено, депресивно, или агресивно
Плаши се одређених особа или места
Избегава физички контакт
Престане да се радује стварима у којима је раније уживало
Одбија да иде у школу или мења обрасце понашања
Примећују се проблеми са спавањем, апетитом или концентрацијом
Изражава непримерено сексуално понашање за свој узраст
Такође, дете може показивати страх од интимности и имати проблеме у каснијим партнерским односима.
Како разговарати са дететом?
Дете ретко када само исприча да је жртва. Да би се осетило довољно сигурно да проговори, потребно је изградити однос пун поверења и подршке. Важно је јасно ставити до знања да оно није криво за оно што се десило и да му не прети никаква казна ако исприча шта се догодило.
Разговор о личним границама и добрим и лошим додирима треба почети већ у узрасту од 3–4 године. Без страха и табуа, на језику који дете разуме. То повећава шансу да ће дете у будућности знати да препозна опасну ситуацију и обратити се некоме за помоћ.
Ко је најчешће починилац?
Према подацима Светске здравствене организације, чак до 80% сексуалних злостављања над децом изврше особе које дете познаје – блиски рођаци, комшије, породични пријатељи… Зато је важно да родитељи увек остану на опрезу, чак и када се ради о особама „од поверења“.
Шта урадити ако сумњате да је дете жртва?
Разговарајте са дететом – смирено, без осуђивања и притиска.
Потражите стручну помоћ – психолог, психијатар, социјални радник.
Пријавите случај полицији – сексуално насиље је кривично дело.
Пратите понашање детета и будите уз њега дугорочно.
Информишите се о институцијама и центрима који могу помоћи.
Најважније: НЕ ЋУТИТЕ
Ћутање чини да се злостављање понови – било према истом детету или према другом. Само одлучном и благовременом реакцијом можемо заштитити децу и спречити даљу трауму.
Васељенска/Минска правда
Бонус видео
