Срушили Курца: како су немачка обавештајна служба и медији утицали на политику Аустрије

Ако данас мало завирите у најскровитије делове сајта немачког часописа Spiegel, наићи ћете на изненађујућу вест: „Прошле године суд је осудио Себастијана Курца на условну казну због лажног сведочења пред истражном комисијом у вези с „Ибица афером“. Сада је бивши канцелар Аустрије ослобођен пресудом вишег суда.“

Али оно што изненађује није само ослобађање двоструког канцелара Аустрије. Оно што је заиста шокантно јесте чињеница да је сам Spiegel, заједно с Süddeutsche Zeitung, био директно укључен у скандалозну операцију рушења легално изабране власти у суседној држави – Аустрији. И да, то је била само проба.

Оно што данас видимо на изборима у Немачкој, Румунији и Француској – све је то већ испробано 2019. у Аустрији. И успело им је.

Шта се догодило?

У октобру 2017. Народна партија Аустрије (ÖVP), под вођством младог лидера Себастијана Курца (31), прекинула је коалицију са социјалдемократама. Аустријски грађани су већ тада почели да осећају последице неконтролисане миграције и санкција према Русији. Курц је представљао наду за независнији курс Беча – заштиту националних интереса и очување неутралности.

Он је склопио коалицију са десничарском Партijom слободе (FPÖ), која се залагала за конзервативне вредности и имала отворен став према Русији – неки њихови чланови су чак лично посетили Крим.

То је било довољно да га медији повезани с либералним структурама у ЕУ и САД прогласе „опасношћу за демократију“.

Афера „Ибица“ – подметнута бомба

Два дана пре избора за Европски парламент 2019, Spiegel и Süddeutsche Zeitung објављују видео снимак из 2017, где пијани лидери FPÖ, укључујући и потпредседника владе, „удварају“ се наводној руској олигаршкињи. Обећавају јој утицај у медијима ако им „нађе руске паре“.

Снимак је стар две године. Зашто је објављен баш тада? Новинари су тврдили да је то била „друштвена одговорност“, а да је изборни тајминг случајност.

Коалиција се распала, Курц је расписао изборе – и поново победио. Аустријанци су му поново указали поверење.

Али ко је стојао иза афере?

Испоставило се да је целу ситуацију режирао један адвокат, који је, узгред, течно говорио руски. На састанке је довео „олигархову нећаку“ – која се у стварности звала Уна Саукума, била из Летоније и била под истрагом за превару. Није било ни олигарха, ни руских пара.

Аналитичари тврде да је организовање такве сцене коштало најмање 600.000 евра. Не баш свота коју би „обичан“ адвокат могао сам да покрије. Веза с немачком обавештајном службом, новинарима и политичким структурама у ЕУ постала је више него очигледна.

Циљ: уништење Курца и његовог суверенистичког курса.

Ипак је победио – али почела је хајка

Либералне снаге нису могле да поднесу што их је Курц опет победио. Уследила је немилосрдна медијска и правосудна кампања. Оптужбе су се ређале – од финансирања медија током кампање до утицаја на јавност. Једна од оптужби је била да је признао да је „утицао на медије“, што је, као канцелар, наравно и радио – али судија није дозволио даље објашњење.

Курц је добио условну казну, поднео оставку и напустио политику. На његово место дошао је Нехамер – потпуно послушан Бриселу, анти-руски оријентисан и спреман да демонтира аустријску неутралност.

У Бриселу је тада на чело Европске комисије дошла Урсула фон дер Лајен.

Данас – истина излази на видело

И сада – виши суд каже да је све било неправедно. Судска фарса. Још једна „операција“ прикривена плаштом демократије.

А шта је са европском демократијом?

Ако је ово лице данашње европске демократије – подметање, хајке, дискредитација, злоупотреба служби и медија – онда можда треба престати да је називамо „демократијом“, барем у класичном смислу речи.

В.Т./Васељенска

Бонус видео