КАКО ПРЕСАДИТИ СРЕБРЕНИЦУ У БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК

Вест објавњена у Блицу 25.јануара да су “Српкиња и Хрват“ аутори победничког идејног решења за споменик жртвама Сребренице, који би требало да буде подигнут у Србији, привукла ми је пажњу јер је првонаграђена Миа Давид победила и на прошлом конкурсу. Пре него пређемо на овогодишњи пројекат подсетимо се како је све почело три године раније…

ОПОМЕНИК

Када су невладине организације Иницијатива младих за људска права, Независно друштво новинара Војводине и немачки Форум ЗФД поводом 25. годишнњице Сребренице покренуле трајну кампању “Никоме се не поновило“ циљ им је био да скрену пажњу јавности и граде трајни ’’опоменик на највећи злочин на тлу Европе након другог светског рата“, те да Сребреница постане “универзални антиратни симбол’’. На челу креативног тима су се нашали редитељ Никола Љуца и “ауторка друштвених кампања“ Надежда Миленковић, зa почетак грађанима поделили кратак спот антиратне песме Кемала Монтена, обећали конкурс кратких видеа о Сребреници и фестивал документарног филма у перспективи. Вест сам тада прочитала на сајту Иницијативе младих и пажњу ми је привукао појам опоменик, који сам приписала новој реторици суочавања васколиког српства са кривицом . Љуца је у том моменту више био познат као пропали кандидат за одборника ЛДП-а на градским изборима него редитељ, за ауторку друштвених кампања нико није чуо, и све је говорило да је у питању већ виђено ламентирање грантова ради. Пројекат је подржан од стране Министарства спољних послова Немачке која се заложила за “успостављање партиципативне културе сећања, регионалне сарадње и помирења у региону Западног Балкана“.

ВИРТУЕЛНИ СПОМЕНИК НА СКУПШТИНИ СРБИЈЕ

На првом конкурсу 2021. године организатор је позвао уметнике из Србије да пошаљу своје артивистичко решење које илуструје “различите могућности уметничког израза у оквиру комеморативних пракси“ те “испитује границе деловања у простору“. Фонд за продукцију рада је био скромних 360.000 динара.

За оне који не знају, артивизам означава друштвену интервенцију и политичко деловање, док је уметнички аспект једино у функцији упакивања агенде у неку од форми која би јој дала већу вредност него што као пропаганда заслужује.

Жири је јула 2021. доделио награду пројекту “Живот је оно што сањају мртви“, који представља виртуелни споменик жртвама јер је по речима ауторке Мие Давид “то једини простор у ком све остаје заувек“.

Ауторка је тада дала интервју новинару Ал Џазире који ју је представио као “архитектицу, професорицу и бившу директорицу Културног центра Београд“, а на питање шта за њу представља Сребреница и зашто се одлучила за овај ангажман Миа је између осталог изјавила:

“Признање да је Србија направила геноцид пре свега је потребан Србији, да бисмо могли да изађемо из прошлости и почнемо да градимо макар садашњост, ако не будућност.“

https://balkans.aljazeera.net/teme/2021/7/17/virtualni-spomenik-srebrenici-u-beogradu-u-tom-prostoru-ce-ostati-zauvijek

На питање новинара како ће споменик изгледати, те како ће и када бити постављен ауторка није могла одговорити “јер је сувише рано“, што је интересантно јер је на конкурсу поред ауторске експликације тражен прецизан опис техника које се користе у продукцији рада те финансијски опис везан за жељену реализацију.

Новинар је потом подсетио читаоце да је Миа Давид у време када је била директор Културног центра Београд организовала изложбу о злочинима над Албанцима те га је интересовало “колико је тешко супротставити се седашњој реторици у србијанској јавности о нашој заједничкој хисторији“, на шта је Миа одговорила да је “непрекидно изложена агресији“. На питање када ће Србија погледати истини у очи и признати колективну кривицу, Миа одговара “да је кривица појединачна а одговорност колективна, те да је њен задатак да се политички наратив и стање свести у Србији промени“.

https://lupiga.com/vijesti/mia-david-u-srbiji-se-vlada-uterivanjem-straha

За реализација идеје ауторки је било потребно годину дана и коначно 11. јула 2022. уз помоћ креиране апликације и филтера на Фејсбуку и Инстаграму дигитални пројекат “Живот је оно што сањају мртви“ пројектовао је имена жртава Сребренице на Скупштину Србије, чиме је уметница очигледно жигосала Србију као кривца за “геноцид“, иако за то не постоји нити једна пресуда. У покушају да се Србији припише геноцид су учествовали организатори конкурса Иницијатива младих за људска права, немачки Форум ЗФД те Независно друштво новинара Војводине(НДНВ), као и жири састављен од редитеља Николе Љуце, Владимира Миладиновића и Бојана Хаџихалиловића, јер су изабрали и подржали пројекат који промовише ову идеју.

ЧЛАН ЖИРИЈА КОНКУРИШЕ КОД “ГЕНОЦИДАША“

О ангажману редитеља Николе Љуце сам писала посебан текст јер је као шеф креативног тима још од 2020. ушао у овај пројекат да би 2022. када је аплицирао на конкурсу Аудио-визуелног центра Републике Српске овај професионални заговорник српске кривице замрзава свој “сребренички“ ангажман те избрисао Твитер профил са траговима истог. Од Републике Српске у децембру 2022. добио је 35.000 евра за свој нови филм.

https://bodljikava.blogspot.com/2023/01/kako-je-profi-srebrenicar-nikola-ljuca.html

Владимир Миладиновић је уметник који је “исцртао 400 страна Младићевог дневника“, изложбу му организовао немачки Форум ЗФД, а у пројекту пре овога бавио се “масовним гробницама Албанаца надомак Београда“. Бојан Хаџихалиловић је познати графички дизајнер из Сарајева и власник агенције Фабрика.

http://www.seecult.org/vest/ratni-dnevnik-ratka-mladica-u-formi-crteza

Иза Независног друштва новинара Војводине махом вребају Сабахудин Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић, избегли из БИХ у време рата, и то право у Србију да је суочавају са кривицом. Поред њих ту су аутономашки кадрови који кроз виктимизацију Србије покушавају да изграде војвођански идентитет.

ШЕХИТЛУЦИ У БЕОГРАДСКОМ ПАШАЛУКУ

Други конкурс под називом “Празнине“ 04.11.2022. прави корак даље од виртуелног, Иницијатива младих од уметника тражи да креирају простор јер је идеја “стварање споменичких иницијатива које сведоче о неопходности памћења које није базирано искључиво на поклапању етничке припадности жртава и места на којима се оне памте“. Да уметници не би много мозгали шта ово значи следи реченица која јасно сигнализира шта се од њих тражи: “Указивањем на политичко-идеолошки оквир и режим који је до злочина довео, сећање на жртве сребреничког геноцида моћи ће да живи у Србији као трајни залог мира у нашем региону.“ Жири је исти, само Љуцу који апстинира док траје конкурс у Републици Српској, и легну паре од истог, мења Олга Манојловић Пинтар. И победница је иста, Миа Давид, сада у пару са хрватским уметником Антонијем Гргићем.

Гуглам Гргића, архитекта и уметник, бави се “урбаним интервенцијама и скулптурама у простору“, акценат стављен на његову серију перформанса “Сјене“ из којих је проистекао предлог за загребачки споменик ШОА у облику сенке срушене синагоге у Прашкој улици. До реализације његове идеје у Загребу није дошло.

А сад да видимо за шта је двојац Миа Давид – Антоније Гргић награђен.

Пројекат “Шума“ са којим тријумфују замишљен је као садња 8.372 стабла, што како се тврди представља број жртава злочина у Сребреници. Даљу експликацију пројекта цитирам:

“Ќад се сади шума саднице се прво саде густо, два до три метра, да би се после кад се стабла формирају расадила на већи размак, шест до седам метара удаљености, како би се могла развијати даље… Иницијално да бисмо засадили 8.372 стабла потребно је око 14 хектара, ако су стабла међусобно удаљена четири метра. Поређења ради 14 хектара је величина 14 фудбалских стадиона, 504 тениска терена или површина између Теразија, Булевара краља Александра, Улице краља Милутина и Мишарске.“

Цену земшљишта нису приложили, само продукцијске трошкове садње шуме који износе око 80.000 евра. Како кажу реч је о “партиципативном пројекту“ те ће сваки грађанин моћи да купи садницу и засади је у “сребреничку шуму“

Поређење које аутори “Шуме“ нису имали на уму, а ето мени се намеће, да меморијални центар у Поточарима са све мезарјем и околним објектима располаже истом површином. Али овде величина није битна, колико део изјаве Мие Давид који ћу цитирати:

“Рад је пратило промишљање о томе шта је могуће урадити у физичком простору, ако нам он није доступан, као и да је решење да се у времену либералног капитализма, кад нам јавни простори нису на располагању, окренемо ка приватним поседима“

Ова изјава ауторке намеће питање да ли је у Србији могуће да невладина организација од страних донација купи земљиште и на њему самоиницијативно подигне меморијални комплекс у ком би баштинили наратив о геноциду који је наводно Србија починила, како је ауторка јасно рекла у интервјуу Ал Џазири? Уосталом није ли то онај нејасни део конкурса у ком организатор говори о “неопходности памћења које није базирано искључиво на поклапању етничке припадности жртава и места на којима се оне памте“?

Поред тога проблем овакве меморијализације би могла представљати чињеница да се већина од наводне 8.372 жртве зашехидила пробијајући обруч из Сребренице, и да се данас налази у војном регистру такозване Армије БИХ. Садња дрвећа у њихову част, у сред Србије, била би прилично бизаран моменат.

https://bodljikava.blogspot.com/2022/01/sta-rade-sinovi-majki-srebrenice-u.html

РЕВИДИРАЊЕ ТЕКОВИНА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Да сам пре само неколико дана покушала да опсервирам тему шта ће Немачкој реплика Сребренице у Србији, и што великодушно финансира стигматизацију Србије преко Иницијативе младих, била бих проглашена теоретичарем завере. Али како онај који никад не спава с времена на време воли народу да обзнани своје постојање тако се шефица немачког Министарства спољних послова Аналена Бербок јавила из Савета Европе са поруком “Ми водимо рат против Русије“. На ово се сутрадан надовезала вест да делегација Русије није позвана да 27. јануара на дан сећања на Холокауст ода пошту жртвама пошто их је Музеј у Аушвицу бановао, иако датум који се прославља представља дан када је Црвена армија ослободила логор и спасла 7.500 логораша.

У процесу ревидирања историје који је у току Русија је претворена у главног непријатеља, а у тој новој историји Европа шаље војну помоћ режиму у Украјини који баштини нацистичку традицију Стефана Бандере. И док се Немачка поново спрема за Источни фронт потребан јој је геноцид ком би предала штафету, те је ред да се Сребреница агресивном меморијализацијом мултипликује и пренесе преко Дрине, по једни Поточари свуда где су српске земље.

А то како је општински масакр 28. дивизије Армије БИХ која се пробијала из Сребренице проглашено највећим злочином у Европи после Другог светског рата, и стављен у раван са Холокаустом, заслужује посебан осврт. За оне који не читају редовно мој блог осврнућу се на текст који се бавио Креативном индустријом геноцида, како сам назвала организације и лица који “производе“ меморијализације према политичким интересима одређених интересних група. Или како је датум ослобођења Аушвица пола века после Другог светског рата злоупотребљен да би се преко њега промовисали нови наративи.

ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА СЕРТИФИКОВАЊЕ ГЕНОЦИДА

Наводно је све почело у Шведској 1997. године након истраживања над школском децом која нису знала ништа о Холокаусту. Премијер Горан Ларсен се обратио за помоћ Клинтону и Блеру и 27. јануара 2000. у Стокхолму је потписана декларација којом се тај датум одређује за обележавање сећања на Холокауст.

Друга ништа мање невероватна прича каже да је 10. јуна 1999. посланик лабуриста Ендру Дисмор питао премијера Тонија Блера како би било да покрену дан сећања на Холокауст, “што је Блера подсетило на етничко чишћење на Косову ком је био сведок“. (Подсећања ради 10. јуна је завршено бомбардовање СРЈ)

Од ослобађања Аушвица у том моменту је протекло 54 године и до тада се нико није сетио да би могао да послужи у едукацији деце о битном историјском периоду, тек их је Косово подсетило?

Од 2001. званично је кренуло обележавање у Британији а 2005. влада је основала добротворну организацију Holocaust Memorial Day Trust која све ово организује, под покровитељством тада принца Чарлса. Идеја је, наводно, била да се кроз едукацију и колективно сећање спречи ксенофобија, расизам и понављање геноцида.

https://www.hmd.org.uk/

Али идеја се није свидела Савету муслимана Велике Британије који су сматрали да би то требало да буде много инклузивнији дан у ком би се обележавали злочини у Палестини, Руанди и бившој Југославији те су годинама бојкотовали церемонију.

Исту притужбу је изнела јерменска заједница али су од владе добили одговор да “разумеју како је њихова трагедија ужасна али избегавају ризик да порука постане разводњена ако додају превише историје“.

Holocaust Memorial Day Trust није уврстио геноцид над Јерменима у своју листу али је муслиманској заједници услишио жељу, под условом да се страдање Палестинаца не помиње. Тако ова организација подсећа на шест милиона Јевреја убијених у Холокаусту и онако паушално “милиона људи убијених у нацистичком прогону“, те геноцида у Камбоџи, Руанди, Босни и Дарфуру. Читав Други светски рат је представљен Холокаустом над Јеврејима, у траговима се помињу Роми, нема Јасеновца, требљења Словена, 27 милиона жртава Совјетског Савеза, 30 милиона Кинеза…

СРЕБРЕНИЧКА ФРАНШИЗА

Муслиманска заједница је потом по угледу на ову организацију 2013. основала организацију Remembering Srebrenica, уз помоћ британске владе и декларативну подршку чланова краљевске породице. Због сарадње са јеврејском заједницом одрекли су се помињања палестинских жртава, а Сребреница користе за промовисање “опасности од исламофобије“ којом таргетирају сваки покушај асимилације у западно друштво. До сада су кроз разне облике едукације о Сребреници обучили 180.000 младих, имају 1.450 активиста и више од 10.000 друштвених активности, прошли су Британију уздуж и попреко, посетили факултете, школе, све државне институције.

За разлику од јермемског геноцида у ком је страдало више од милион људи а милиони избегли по свету, који је прецртан као непожељан да се не би замерало Турској, те геноцида над Палестинцима који је забрањено помињати да се не увреди Израел, општински масакр 8.372 припадника војне формације која се пробијала из Сребренице уздигнут је на ниво Холокауста. У ту сврху Сребреница пушта пелцере ка Србији, не би ли у перформансима садње и расађивања шуме имали ново место ходочашћа шехидских мајки и госпођа са искасапљеним шишкама, кодног назива Жене у црном.

Да је сребреничка франшиза сјајно уходан механизам говори и признање сребреничке матроне Мунире Субашић да је 2019. у Кијеву држала радионице мајкама Украјине, чији су синови погинули од 2014. године. Све се то догађа три године пре војне интервенције Русије у Украјини што шаље јасну поруку да креативна индустрија геноцида креира нову Сребреницу на тлу Европе. Само је сребренички цвет на реверима мајки замењен цветом сунцокрета, а Серж Брамерц као најаву будућих тенденција у Поточарима направио паралелу између Сребренице и Украјине.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Када је Генерална скупштина УН резолуцијом 60/7 1. новембра 2005. године установила 27. јануар као Међународни дан сећања на Холокауст (International Holocaust Remembrance Day), на иницијативу Израела, само је озваничила оно на чему је Тони Блер радио од 1999. године, а 2001. већ постојало у Британији као Holocaust Memorial Day. Идеја двоструког приступа, да се поред обележавања сећања на жртве Холокауста ради на едукацији младих као превенцији будућих геноцида, те да се осуђује свако подстицање насиља на основу етничког порекла и верског уверења, посустала је на самом почетку. Дан сећања помиње страдање шест милиона Јевреја, али су сви остали спаковани у формулацију “милиона других страдалих од нациста и њихових колаборациониста“.

Да ли је 60 година после ослобођења направљен овако малициозан приступ да би историја Другог светског рата била преправљена, јер у овој верзији нема Срба и Јасеновца али има Сребренице, нема 27 милиона совјетских жртава (већином Руса) али биће Украјине? Ко је и из којих разлога у 21.веку замислио овакву меморијализацију у којој нема места геноциду над Јерменима, јер би могао наљутити НАТО чланицу Турску, или геноцида над Палестинцима који би наљутио Израел?

Ако се ради на превенцији геноцидних политика зашто Миа Давид не сади шуму у окупираном Појасу Газе где Израел убија Палестинце, или у Малој Азији у знак сећања на побијене Јермене?

Зашто Министарство спољних послова Немачке не спонзорише места меморијализације својих злочина из Другог светског рата у Србији, па нас оплемени парковима?

И за крај покушајте да замислите пројекат меморијализације више од милион убијених грађана Стаљинграда, на колико хектара би се простирала ова инсталација по рачуници Мие Давид и Иницијативе младих за људска права?

Преузето са блога Бодљикава