Познавање Бога није исто што и знање о Богу

Миражи школског богословља распадају се оног тренутка када смрт закуца на врата. Она разбија љуску наших крхких и ограничених људских представа о Богу.

Првосвештеничка молитва један је од мени најдражих одломака из Светог Писма. Читамо је на Литургији ове недеље. У њој се говори о нашем јединству са Богом, о радости и љубави — управо о ономе што највише недостаје души и за чим најчешће жуди.

Вечни живот, како га сам Спаситељ описује, јесте познање Јединог Истинитог Бога и Онога кога је Он послао — Исуса Христа. Али какво је то познање?
У нашем световном поимању, знање је збир информација које се стичу у школама, укључујући и теолошке. Али можемо поставити слично питање лекарима: упркос свим сазнањима савремене медицине, може ли иједан научник тачно рећи — шта је човек? Можемо описати телесне процесе, рад органа, али суштина човека остаје тајна. Шта је личност, у чему је разлика између индивидуе и личности? Где је људска свест и шта она уопште јесте?

А човек је ипак ближи и разумљивији него Бог, чија суштина остаје недоступна чак и највишим анђелским чиновима.

Упркос томе, „богопознање“ често сводимо на аналитичко размишљање, изучавање светих и отачких текстова, логичко извођење закључака и интелектуалну интерпретацију. Али да ли Христос у Првосвештеничкој молитви говори о таквом „знању“?

Појмови, дефиниције и теорије често су само бескрајни, мрачни лавиринти у којима се изгубила душа заслепљена егоизмом.

Вечни живот не значи знати речи о Богу, већ познавати самог Бога.
Као што се брак не склапа читањем књига из анатомије или психологије, већ кроз блискост и живи сусрет, тако се и Бог открива само у личном односу, у непосредној заједници. Онда нам се Бог јавља онако како можемо да Га схватимо и у мери у којој Га можемо понети у срцу.

Духовни практичар се разликује од богословског теоретичара по томе што се први моли, а други само говори о Богу. Практичар живи у унутрашњем миру, док теоретичар тоне у спољашњу вреву. Један ћути и ослушкује, други стално прича. Практичар разуме да „изаћи из света“ значи изаћи из света мисли и жеља, и ући у живот Духа, живећи благодаћу. Теоретичар се бори са проблемима, бива исцрпљен свакодневицом и често нема ни тренутка за молитву. Чак и ако је годинама унутар црквене ограде или у свештеном чину, можда никада није осетио плодове Духа Светога. А ипак искрено верује да служи Богу.

Практичар, у међувремену, у тишини духа и без размишљања, пуни своју душу благодаћу, спасава себе и својом молитвом штити свет духовним штитом.

Многи „стручњаци за религију“ чак и не слуте да су њихове представе о Богу често само плод маште и умовања. То нису сусрети са Богом, већ идоли које је у уму поставио наш его.

Познање Бога захтева пре свега оно што нас чини сроднима Богу — благодат Духа Светога. Пре него што човек може да позна Бога, он мора да стекне ту благодат. А она не зависи од интелигенције или образовања, већ од чистоте срца и смирења душе.

Миражи школског богословља биће разбијени у часу смрти, јер су засновани на поносним заблудама, незнању и губитку смисла живота.

Тада ћемо схватити да без Бога нема и не може бити никаквог истинског „индивидуалног постојања“. Све што смо држали за своју „личност“ била је само егоистична лаж и илузија.

Као што спортски коментатор примећује најситније детаље на терену, као што рибар зна кад и где најбоље гризе, као што кувар познаје укусе и припрему хране — тако и теолог може знати све о библијским текстовима и тумачењима Светих Отаца кроз векове. Али све то знање остаје овде, на земљи. У вечности, оно више није потребно.

Једино онај ко будно прати свој ум и сабира га у срце, ко не дозвољава мислима да лутају светом, достиже циљ због којег је дошао у овај свет.

Теоретичар зна разлику између манихејаца и мандајеца, абоноса и бонифратра, али можда никада неће осетити ону дубоку умиленост коју зна неписмена бака, која у сузама стоји пред једноставном папирном иконицом Богородице.

Знања се смењују, али само Божија благодат остаје непроменљива и вечна. Све у овом свету стари и умире, само Бог остаје вечно млад. Радост, љубав, туга и милосрђе заједно привлаче Божију милост, која у срцу рађа искрено саосећање и добру вољу према свим људима.

У таквој саосећајној љубави наш дух се буди и преображава. Срце које истински воли не дели свет на пријатеље и непријатеље, на вернике и невернике — оно тугује за сваким човеком и не може без суза гледати свет који пропада у гресима.

У Цркви је све више „религиозних професионалаца“, а све мање истинских молитвеника.

Образовање и стручност семинариста и студената теолошких факултета расте из године у годину, али молитва за свет и смирење све су ређи.

Жива вода не извире из богословских књига и академских чланака — она се носи у живим, добрим и срдачним људима. Теоретичару је ум пун знања, али практичару је срце испуњено небеским нектаром — благодаћу Светога Духа.

Лакше је другима причати како се спасити, него сам себе спасавати.

Наш циљ није знање, већ радост у Богу и јединство с Њим. А преко Њега — и с читавим Божијим светом. Христос не моли Оца за читав свет, већ за оне који су Његови — оне које му је Отац дао.

А ми — ко смо ми? Спадамо ли међу оне за које се Христос моли?

„По томе ће сви знати да сте Моји ученици – ако љубав имате међу собом“ (Јн 13, 34–35).

То је једини истински критеријум наше хришћанске припадности.

Ако постоји само један човек у свету према коме имаш мржњу — Царство Божије ти је затворено.
Ако мрзиш читав један народ — паклене капије ти се широм отварају.

И онда, у том мраку и болу, можеш читаву вечност постављати себи једно једино питање:

„Да ли је моја мржња у овом кратком животу била вредна вечне муке?“

Протојереј Сергеј Успенски/СПЖ

Бонус видео