Михаило Пупин – добротвор или… (1)

Име је знак. Са повеликим закашњењем искочи пред мене текст Марине Булатовић, 16. марта 2025. године објављен
на порталу “Слободна Херцеговина” (преузет од “РТ Балкана”), под насловом “Ћерка највећег добротвора Србије и
даље почива без спомен-обележја” и поднасловом “Обележава се 90 година од смрти Михајла Пупина, а место где

почива његова ћерка је и даље без надгробне плоче” (хттпс://слободнахерцеговина.цом/церка-највецег-
добротвора-србије-и-далје-поцива-без-спомен-обеле/).

На питање “шта би (данас) на наш немар рекао српски и амерички научник, проналазач, универзитетски професор,
академик и велики српски добротвор – Пупин”, одговорили су др Драгољуб Цуцић, руководилац Регионалног центра
за таленте “Михајло Пупин” и др Драгољуб Мартиновић, професор и директор Високе школе електротехнике и
рачунарства у Београду – први изјавом да је Пупин био “највећи лобиста Србије икада и један од светионика многим
генерацијама после њега”, а други тврдњом да је “Пупин – патриота, научник и доброчинитељ, несумњиво највећи
донатор и добротвор који је вишеструко задужио српски народ”, али му “Срби, нажалост, нису… показали посебну
захвалност за време његовог живота”.

И један и други рођени су двадесетак или тридесет година по Пупинову упокојењу, па им се због тога што нису знали
за изјаву академика Јована Цвијића (1865-1927) да “нема грђег непријатеља душевном напретку човековом од слепог
веровања у оно што је неко други рекао”, не може замерити што не знају ни да се Пупин не зове Михајло, већ Михаило,
именом које је добио на крштењу и по миропомазању, 4/16. октобра 1854. године, а које, као библијско, значи ко је
као Бог. У Руса, то се име пише и изговара Михаил, на исти начин као што је оно уписано у књизи крштених идворске
црквене општине, док га Срби, по правилу, пишу и изговарају Михаило. По истоме моделу понашају се имена Самуил,
Самуило (“Бог је услишио”), Рафаил, Рафаило (“Бог лечи”), Рафаила (женско), Емануил, Мануил, Емануило (“Бог је с
нама”), а могло би бити да истој врсти припада и име Оштроило (490-536), краља Јадранске Србије из србске
династије Свевладовића. Самуилово име, онога који је 976-1014. године био владар маћедонских Срба, никада и нико
није исписао Самујло, а исте су судбине била и имена Рафаила и Оштроило. Само је Рафаилу мењан облик, заменом
самогласног и сугласником ј. У имену Мануил, односно Емануил (“и роди сина Емануила, Бога же и человјека”) нема
такве замене, а ако је оно прерасло у Манојло (отуд и презиме Манојловић, које чак ни многи његови носиоци не
доводе у везу с Емануилом), не значи да се може користити као “подршка” искривљеном имену Михајло.
Да је име Михајло грешка, најбо ље се може видети из чињенице да је Павле Хаџи Павловић (1880-1952),
вишегодишњи Пупинов секретар, у тексту писаном можда и пола године после Пупинове смрти, и објављеном у
двоброју 11-12 (1935) загребачког Техничког листа, на осам страна формата А4, барем дванаест пута исписао име
Михаило; ни један једини пут Михајло.

Доследно као и код Хаџи Павловића, без иједног изузетка, крштено име Пупиново појављује се и у многим текстовима
објављеним у Банатском гласнику из Великог Бечкерека (данас Зрењанина), чији је уредник од 1920. до 1935. године
био Милан Јевтић (1880-1944), Пупинов знанац из америчких дана и, како се то чита на сајту Зрикипедија, његов
дугогодишњи пријатељ.

Именом Михаило пише га и Душан Ј. Поповић (1894-1965), историчар, у књизи Срби у Банату до краја
осамнаестог века : Историја насеља и становништва, Београд 1955, на страни 112.

Пупин у политици. Године 1908, кад је једностраним чином Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину, сви
србски родољуби успротивили су се томе. У уверењу да ће Србија и Црна Гора устати у одбрану својих националних
интереса у тим областима, дошло је до стварања Србског народног централног одбора у Њујорку. Водећи кругови у

србским друштвима у Америци процењивали су да би најкорисније било ако би на чело ове јединствене србске органи-
зације стао Михаило Пупин, који се дотле, једино и искључиво, бавио науком и “гледао своја посла”.

Иако је Пупинов углед међу земљацима био срозан када је 1902. године на судском процесу у вези с ауторским прави-
ма на примену електромагнетних таласа у бежичној телеграфији сведочио против Николе Тесле (1856-1943) а у корист

италијанског инжењера Гуљелма Марконија (1874-1937), Пупинов научнички углед, у комбинацији с оствареним послов-
ним успехом, био је Србском православном савезу Србобран – створеном неку годину раније – опипљив разлог да му

маја 1909. године понуди челну позицију у будућој великој србској организацији; није искључено да је до тога дошло
на подстицај са стране, можда чак и из Београда.

Стотинак дана касније, на конвенцији тога Савеза, њени учесници, у настојању да се постојећи савези уједине, сагла-
сили су се да створе једну јаку свесрбску организацију у Америци, под називом Савез Сједињених Срба Слога. Из

назива нове организације избачена је одредница о њеном православном карактеру, а за председника изабран је
Михаило Пупин.

У Америци је тада постојало још једно србско удружење, звало се Србобран које је, незадовољно што се Слога
“одрекла” православља, али и да би се успоставила некаква равнотежа са Слогом, за почасног председника изабрало
Николу Теслу.

Срби су, тако, “успели” да се поларизују у двема по много чему супарничким организацијама, тако да су до изражаја
дошле поделе по завичајности: у Србобрану су се углавном нашли Срби из Хрватске, а Војвођани и Срби из осталих
крајева – у Слоги. Пупинов утицај, показало се, био је јачи, ако ни због чега друго а оно због чињенице да је њему
била окренута и Србија, и званична, чији је био почасни конзул од 1911. године, и неслужбена. “Професор Пупин,
практичан и богат човек, својим положајем много уздигнутији од радничке масе, сматрао је Слогу својом националном
задужбином; он је настојао да од савеза направи солидну привредну установу, у којој ће се подразумевати аутократски
режим везан за његово име, средства и друштвене везе”.

Иако се могло учинити да је Пупиново деловање добијало све изразитију србску националну ноту, “међу његовим
помагачима било је и људи који су сматрали да положај Пупина у америчком научном али и пословном свету треба
потпуније искористити не само за националне него и за властите циљеве”. Материјално добро ситуиран, Пупин је сам
финансирао поједине делатности у Савезу, а могао се понекад појавити и као “лични” финансијер и зајмодавац. Он је,
заправо, давао “личне поклоне и позајмице разним америчким Србима који су били у невољи или којима је био
потребан капитал да започну сами своје пословање. Он је то радио у тој мери да су се његови противници љубоморно жалили како он подмићује људе да буду његове присталице”. Како то читамо код Богумила Храбака (1927-2010),
историчара, довођено је у сумњу и Пупиново финансијско пословање у Савезу, а то је било праћено мање или више
отвореним замеркама на његов национални и друштвени рад. Да би се и његово лично поштење довело у питање, “кад
су чланови савеза Слоге у Филаделфији сакупили 41 долар за српски и црногорски Црвени крст, одбили су да га
пошаљу у Београд и на Цетиње преко Пупина, него су одлучили да то учине непосредно”.

Време србских ослободилачких ратова. Представу о тек започетом рату на Балкану (касније названом Први
балкански рат), америчка јавност стала уз Турску јер се “оријнтисала” према ономе што су јој нудиле информације из
Европе, нарочито аустроугарске и енглеске новине. Србску страну тамо је захваљујући свом угледу универзитетског
професора, научника и пословног човека, ефикасно могао заступати само Михаило Пупин. Првих ратних месеци он се

ангажовао да “докаже оправданост рата и водио жучне полемике преко стубаца америчке штампе с угледним поједин-
цима америчког академског и културног живота који су били протурски оријентисани”.

Једним делом и таква Пупинова посвећеност србској националној ствари утицала је да, према једном извештају из
1920. године (објавио га је Богумил Храбак), у Балкански рат, у србску и црногорску војску стигне из Сједињених
Држава “нешто преко 8.000 добровољаца”, од чега три четвртине у црногорску.
Почетак Великог рата (доцније назван Први светски) затекао је Пупина на месту председника тек основаног

Централног одбора Србске народне одбране у Сједињеним Државама, која је делујући кроз близу сто локалних по-
дружница основаних са циљем да купе добровољце за србску војску, као и огранке Савеза Слога, цркве, школе, србске

клубове и разна србско-америчка удружења, прикупљала прилоге за помоћ зараћеној Србији. Према писању
Американског Србобрана, гласила Савеза “Србобран” из Питсбурга, организације ненаклоњене Пупину и његовом
деловању, Пупин је на тај начин централизовао Србску народну одбрану и ставио је под своју контролу. “Мало по
мало професор Пупин монополише установу тако да прилози и добровољци нису могли да одлазе слободно као пре у
Србију, већ лично на њега и преко њега. На тај начин су неке колоније одбијене од централе а од прилога новчаних
утрошена огромна свота у неку робу која је лежала годинама у подрумима конзулата”. Видљиво је то и из једне поруке
коју је Пупин, на самом почетку Балканског рата, упутио србском исељеништву у Сједињене Државе:

“На ноге Срби браћо – слава вас зове!

Судбина српског народа решава се. Наша јуначка браћа у Србији и Црној Гори закљињу се данас да ће жртвовати
живот и све за част и славу српског имена. Сваки честити Србин готов је данас да жртвује све у судбоносној борби,
која је пред нама. Американски Срби далеко су од бојног поља, али нису далеко од борбе; не бори се само онај, који
пушком пуца и мачем сече, него и онај који се жртвује за сретства у борби. На ноге Срби браћо широм Америке,
Српство вас зове у помоћ… Пред вама је данас света дужност; нека свако братство сазове одмах ванредну седницу, да сваки
члан уплаћује по један долар месечно за Црвени Крст у Београду и Цетињу. Нека свако братство избере одбор за купљење
прилога од српске браће, који нису чланови ниједнога Савеза. Новац нека се шаље на мене са именима приложника и
ја ћу бити одговоран за све (истакао ИП). Сваки цент ће отићи тамо где је намењен и то половина у Београд, а
половина на Цетиње.

Браћо, мала је то жртва, коју вам ја предлажем, а помоћ ће бити велика… у славу борбе за српску част и српску
слободу“.

Уочљиво је да Пупин за Србију и Црну Гору тражи искључиво новчану помоћ, док о купљењу добровољаца и не
размишља премного. Србском свету морало је то бити сумњиво, због чега су се од Пупина многи одвојили а део њих,
због сумњи у његов “материјализам”, постао му је отворени непријатељ.

На самом почетку Великог рата, августа 1914, србски конзулат у Њујорку није имао никаквих инструкција о могућем
прикупљању добровољаца и њиховом упућивању у Србију или Црну Гору. Истина, због малог броја својих исељеника,
Србија није имала неког посебног интереса да институционализује добровољачки покрет, а ни прилике на њеном
ратишту нису биле узнемиравајуће. Са Црном Гором ствари су стојале друкчије јер се можда и сваки њен пети војни
обвезник још увек налазио у Америци.

У новоствореним условима, дакле, без инструкција да ли и како прикупљати добровољце, Пупинов конзулат држао се
пасивно. Према писању Американског Србобрана у календару за 1919. годину, “почетком великог рата г. Пупинова
Одбрана се готово није ни видела ни чула… била је монополисана за личну рекламу… За цело време Србијине борбе до
повлачења кроз Албанију конзул и његова Одбрана нису послали ни једног добровољца. Народ се сам трзао и кретао
тамо, јер је осећао велики историски час. Осећао своју одлучну битку са највећим својим душманином. Живот, част и
Слобода народа били су у питању”.

У вези са добровољачком акцијом, Американски Србобран писао је и да “проглас који је г. Пупин дао на јавност ради
великог добровољачког покрета, био је у главном да Србији не треба војника већ новаца. У прогласу је намерно или не,
споредна је ствар, стајало да српска војска иде боса и гола. Овим прогласом стао је добровољачки покрет, јер је г.
Пупин тад био уважен а што је највише био је конзул Србије ‘коме се мора вјеровати ако се вјерује Србији’. Тако је наш
добри народ мислио. Централни (г. Пупинов) одбор је продужио свој рад, додуше чисто новчани. Нигде и никад није
одржан збор организаторски и агитациони. Нико није радио у народу, већ народ сам. Све се слало на г. Пупина а
овај је слао и неслао у Србију све под својим именом (Истакао ИП). Опозиција г. Пупина слала је директно у Београд
и на Цетиње своје прилоге и дизала добровољце”.

Добровољачки покрет међу србским исељеницима у Америци, испољен снажно у балканским ратовима, са
несмањеним одушевљењем развио се и у првим месецима Светскога рата. Без обзира на жеље Србије и Црне Горе,
србски исељеници почели су да се спонтано окупљају, исто онако као што су то чинили и током балканских ратова. У
мањим или већим групама, или појединачно, о свом трошку, део њих одмах се запутио на србско ратиште.

Може бити да су се расположиви подаци о пријављеним добровољцима, о припремама за полазак и о испловљавању
бродова “мимоилазили”, исто као што је могуће да у Пупиновом Централном одбору нису ни знали за многе од тих
детаља. Пупин се, по прилици, више бавио глобалним проблемима, али је зато Павле Хаџи Павловић, његов близак
сарадник и секретар Савеза Слога, написао да су “Срби из Америке дали од октобра 1914 до окупације Србије концем

1915 год. око 14.000 добровољаца”. Колико је њих отишло посредовањем Пупиновог Централног одбора Србске на-
родне одбране и “Слоге”, колико из “Србобрана”, а колико сопственом иницијативом, потпуно је небитно.

Показаће се крајем децембра 1916. године да је и одзив “југословенских” добровољаца, и хрватских и словеначких,
био премали. Таквом њиховом расположењу, барем делимично, допринео је и Михаило Пупин који је био врло
скептичан према добровољачкој акцији. У писму од 22. децембра 1916. године, упућеном Југословенском одбору у
Лондону, он изражава своју неверицу у гласове “са више страна да постоји жеља код Југословена у Енглеској и
Француској да се у Америци траже југословенски добровољци” јер не верује да би успешни Југословени у Америци
оставили своје послове и кренули у рат.

Доцније, 5. фебруара 1918. године, потпуковник Милан Прибићевић (1876-1937), главни секретар патриотског
удружења “Народна одбрана”, шеф србске војне мисије за купљење добровољаца у Сједињеним Државама, пише
ђенералу Михаилу Рашићу (1858-1932), србском војном изасланику при француској Врховној команди, да му у
деловању “највећа сметња… долази од професора Пупина и његове околине”.

Што се “околине” тиче, Прибићевић се највише осврће на писање њујоршког “Српског Дневника” чији уредник Милан
Јевтић “стално истиче Пупина и напада његове противнике а написао је и књижицу ‘Мала Србија’… Поред све моје
молбе да не пишу донео је тај Јевтић о мени велики чланак са алузијама на моју мисију”.

Прибићевић још пише да се Пупин као председник Народне одбране основане с јединим циљем да свим
средствима помогне Србију у њеном рату против Аустроугарске, “показао хладан, индиферентан и непредузимљив”
испуњавајући тако бројне захтеве својих сарадника “да би био неопростив грех извлачити омладину на фронт, где је
наш народ дао доста жртава по њиховом мишљењу … и да је много корисније за Србију и наш народ ако после рата за г.
Пупином у Америци (буде) више хиљада гласача, који би кроз његова уста могли стављати америчкој влади захтеве у
корист Србије. Све ово је само варка која може обманути амбициозног човека, а у самој ствари ово је борба само
за опстанак неколико људи, који су у стању понизити се до невероватноће, да би себи осигурали што лакши живот”.
Према Прибићевићевом извештају писаном 5. децембра 1916. године, Пупинова незаинтересованост према србским
националним пословима огледала се и у његовом односу према сопственом почасном србском конзулству. “Што се
тиче консулата, он као и да не постоји. Њиме управља Павле Хаџи Павловић, Пупинов секретар, а Пупин скоро у њ и не улази.

Не улазе у њ ни Срби сем пупиноваца, а од Американаца нико и никада”. Отуда, мора се сматрати разум-
љивим што исти извештај садржи и полуреченицу да “Пупинов утицај није на савезничку дипломацију овде велики”.

Мајор Срдан Гајић, наследник пуковника Прибићевића на месту шефа србске војне мисије у Сједињеним
Државама, своје виђење тамошњих србских (не)прилика и односа представио је, 15. јуна 1918, у извештају србском
Министарству војном.

О првоме, односно о “околини”, он каже да Милан Јевтић својим “речником превазилази најскандалозније дописнике…
уздиже и јавно назива г. Пупина полубогом… доказује његову генијалност у свима гранама науке, вештине и заната (а)
г. потпуковника Прибићевића назива… гнојавим чиром, изметом и т. д.” (Утолико бесмисленије делује тврдња исписана
у Српском биографском реч-нику, 4 И-Ка, Нови Сад 2009, 342, да је Јевтић “заслужан што је у Србију дошло 16.000
добровољаца из Америке”).

Што се Пупина тиче, Гајић пише да “г. Пупин није имао рачуна да се у његовој странци нађе још један човек који би
се са њиме могао такмичити, а поред овога сâм позив (мисије пуковника Милана Прибићевића – ИП) да сакупља и
шаље добровољце није ишао у рачун Пупиновој околини, јер одласком добровољаца слаби се савез, смањује капитал и
онемогућава исплата посмртнина, помоћ пострадалим раденицима и плата чиновницима, који су неспособни за ма какав
рад и други посао а који се не мисле нити смеју вратити у Србију и због тога им је у рачуну да нашег народа остане што
више у Америци, на чији би они рачун живели не запињући. Ови људи навалише на г. Пупина и убедише га да би био
неопростив грех извлачити омладину на фронт, где је наш народ дао доста жртава по њиховом мишљењу и доказиваху
да је много корисније за Србију и наш народ ако после рата буде за г. Пупином у Америци више хиљада гласача, који би
кроз његова уста могли стављати америчкој влади захтеве у корист Србије… У почетку г. Пупин је пристајао на све
предлоге г. Прибићевића у погледу организације народа, само је вешто избегавао да подигне свој глас и утицај у
корист добровољачког покрета а то исто и данас чини”.

О истој ствари стигао је и извештај србског посланства у Вашингтону, датован 12. октобра 1917. године, у коме се
за међусрбске сукобе у САД окривљује Пупин. Србска влада, опет, имајући у виду Пупинов углед и међу Србима и у
америчком друштву, упорно је саветовала да се штеди његова осетљивост и да се по сваку цену избегне сукоб с њим.
У својој наивности, министар војни ће 6. јуна 1918. године “објаснити” председнику србске владе Николи Пашићу

(1845-1926) да је подвојеност међу Србима таква да једна струја стоји “уз нашу званичну радњу а води је Ју-
гословенски одбор и његови делегати”, док иза друге стоје људи из Србије чије се држање “да објаснити само

претпоставкама… Ова група састављена из људи који немају довољно угледа и потпоре, прилепила се уз г. Мих. Пу-
пина, који је имућан и врло угледан човек овде у Америци. Г. Пупин, кад се с њим говори о овоме, увек наводи, да он

нема времена да прати у детаљу шта све чине, пишу и раде људи, који стоје иза Дневника, чак одбија да зна, шта се све
пише”.
Пупинов недобронамеран став према добровољцима у Великом рату лако је уочио и потпуковник Прибићевић који
се 5. фебруара 1918. године, углавном због тога, повукао са места шефа србске мисије за прикупљање добровољаца
у Америци:
“Највећа сметња у раду мисије долази од професора Пупина и његове околине са ‘Српским Дневником’ са којим су
његове везе најочигледније доказане. Поред свих мојих обавештења о штети, коју Пупин и околина наносе нашој
народној политици, нападајући најинфамније не само мене лично него и све оне, који са мном раде у корист мисије…
гледа се са стране владе једнако на Пупина и околину као и на нас, одушевљене и пожртвоване присташе Србијине

политике, којој предано служи мисија због чега ју је народ и примио на своја рамена. Оставља се Пупин да са по-
ложаја консула Србије најбесомучније напада рад важних народних и државних мисија овде, а нама не само да се не

даје од стране владе никаква заштита него нам се чак вежу руке у одбрани”.

Па се тако, у условима кад су сукобљене србске стране у Америци кренуле у измирење а добровољачки покрет по-
чео да се постепено обнавља, могло десити да се Михаило Пупин повуче с места председника Србске народне

одбране. О томе, 15. јуна 1918, мајор Срдан Гајић пише у поверљивом извештају србском Министарству војном, које
га са повеликим закашњењем, тек 1. октобра исте године, под пов. ФБО бројем 13047, прослеђује Министарству
иностраних послова:

“Од једаред г. Пупин даје оставку на председнички положај у Народној одбрани, а његови листови почеше из далека
негодовање према г. Прибићевићу… Народ се збунио и као стадо прибио уз своје вође, не уме и неће да се определи,
слуша вође и запиткује да ли то жели наша Србија или не, а они одговарају: па да то не жели Србија ваљда би он био
конзул Србије… а на другој страни се опет одговара, па зато је Србија послала свога најбољег и најпаметнијег
официра да нам отвори очи те да онога издајника збацимо, јер Србија не може сама да ма шта предузме пошто је он
(Пупин) амерички грађанин и она неће због тога да се замери Америци. И све се ради у име српске владе и у име мајке

Србије, па ма то било непоштено и штетно – а на ово су принуђени јер народ зна само толико да је за њега свето и непо-
грешиво оно што из Србије и српске владе дође и он томе слепо и без размишљања верује. Савези се претворише у

непријатељске логоре… изгубише се општи интереси, настаде обмањивање… а све у име патриотизма и измучене и
напаћене Србије”.

Понављамо, Пупин је на почетку рата објавио један проглас у којем је “дао на јавност” да “Србији не треба
војника већ новаца. У прогласу је намерно или не, споредна је ствар, стајало да србска војска иде боса и гола”. Пупин
је тада био изузетно уважавана личност и конзул Србије “коме се мора вјеровати ако се вјерује Србији”. На тај начин
заустављен је добровољачки покрет, а сва пажња Пупинове организације окренута је пружању новчане помоћи Србији
и Црној Гори. “Све се слало на г. Пупина а овај је слао и неслао у Србију све под својим именом”. Чак и кад је
Америка изишла из неутралности, и кад је Србска народна одбрана могла слободно агитовати за добровољце, професор
Пупин не мења свој став према добровољачком покрету, он, видели смо, подноси оставку на место председника те
националне организације.

Наставиће се…

Илија Петровић/Васељенска

Бонус видео