МЕМОРАНДУМ САНУ – КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ ХРВАТСКЕ СА ЦИЉЕМ САТАНИЗАЦИЈЕ СРПСКОГ НАРОДА (ВИДЕО)

Скоро четрдесет година од објављивања Меморандума Српске академије наука и уметности (САНУ), који је представљао реакцију 16 академика на економску и друштвену кризу у социјалистичкој Југославији 80-их година прошлог века, и даље је актуелно исто питање. Ко заиста стоји иза документа и коме је било у интересу да се он обелодани?

Данас су одговори о документу који је изазвао бурне реакције у тадашњој Југославији, чини се, нешто јаснији. Меморандум којим су артикулисане идеје српског национализма био је озбиљан показатељ да нешто „није ваљало“, а деценијама касније показаће се да је, иако је формално настао у српским интелектуалним круговима, највеће штетне последице имао управо по српске националне интересе и то вишеструко.

Јасно је да документ није био написан да би био усвојен, он чак никада није ни разматран, већ да би као недовршен и правно непостојећи текст, apriori окарактерисан као националистички и антијугословенски, био пласиран јавности како би се накнадно покренуло питање тражења кривца за распад Југославије, а било је јасно и ко мора бити кривац. Због тога се дуго времена тежиште расправе, уместо да се води о садржини текста, пребацивало на сам начин на који је Меморандум, са обележјима пропагандног материјала којим се сугеришу будући ратови, доспео у јавност.

Мало ко је и у тадашњем времену могао поверовати да су академици сами пласирали у јавност недовршен текст, без обзира на чињеницу да су и поред притиска тадашњег српског политичког руководства одбијали да се ограде од саме садржине текста. Природно су пласиране тезе да је српско политичко руководство на неки начин изгубило битку против сопствене интелектуалне елите, нарочито што са политичког врха нису, бар не у јавности, биле присутне реакције на садржину документа.

Са друге стране, када је обелодањен текст документа, Централни комитет Савеза комуниста Хрватске није излазио са јасним и јавним осудама текста, па се међу тамошњим политичким и интелектуалним круговима могло чути да је та тема остављена српском руководству да се „обрачуна са Меморандумом“, уз аргумент да је у комунистичкој партији владало правило да се против српског национализма морају борити српски комунисти, а против хрватског национализма хрватски комунисти, а никако обрнуто.

О одређеној улози Хрватске и њене службе, односно долажењу документа у њихов посед пре него што ће бити обелодањен, сведочи бивши директор хрватске тајне службе Јосип Перковић, који је још пре деценију у интервјуу датом загребачком „Вечерњем листу“, а потом и у емисијама документарног карактера, изнео тврдње да је хрватска служба – прислушкујући разговоре српског психијатра, политичара, универзитетског професора и академика Јована Рашковића и југословенског и српског књижевника, политичара и академика Добрице Ћосића, дошла до информација о нацрту Меморандума. Перковић наводи да је хрватска служба о томе обавестила службени Београд, након чега је документ угледао светлост дана, уз незаобилазну и посебно за разумевање суштине значајну констатацију да се из документа видело да се спрема неко велико зло.

Случајно или не, Перковић је у време објављивања Меморандума напредовао кроз редове тадашње Службе државне сигурности Хрватске (СДС), те је 1986. године постављен за помоћника министра унутрашњих послова Социјалистичке Републике Хрватске, чиме је дошао и на чело хрватскe СДС.

Уочи самог почетка рата 1989. године, документ је први пут у интегралној верзији објављен у хрватским „Нашим темама“, чији је издавач био Централни комитет Савеза комуниста Хрватске. Пре тога, српске „Вечерње новости“ су обелоданиле изводе из документа 24. и 25. септембра 1986. године, након чега је започета жестока кампања партије, државе и јавности против документа, његових аутора и САНУ.

Ако се усмеримо искључиво на садржај документа, није тешко увидети да је он предсказао догађаје. Готово све што је написано у документу, а тиче се пре свега анализе тешког положаја Срба у Хрватској, а посебно српског становништва на Косову и Метохији, догодило се на терену, убрзо по објављивању документа.

Колико је документ вешто пласиран, као памфлет који треба да покаже коме би рат могао да одговара, говори и чињеница да он садржи посебно поглавље о привредно-економској ситуацији, којом се сликовито приказује да Србија заостаје за другим југословенским републикама у економском развоју и да је њена привреда чак 20 одсто слабије развијена од Хрватске и Словеније.

Последице су ишле дотле да је бившем председнику Југославије и Србије Слободану Милошевићу на суђењу пред Хашким трибуналом фебруара 2002. године, заменик тужиоца Велике Британије Џефри Најс оптужницу образложио цитатом из Меморандума САНУ, позивајући се на чињеницу да су „документ саставили прави интелектуалци, те да представља доказ о постојању плана о стварању Велике Србије“.

Пропагандни поход против Србије наставља се и у хрватско-српском спору пред Међународним судом правде у Хагу окончаном 2015. године. Тада су најтеже оптужбе на рачун Меморандума, као наводне инспирације за остваривање великосрпских планова и припреме за рат, изнели хрватски заступници користећи најгоре могуће квалификације, називајући га катализатором геноцидне идеје.

Српска академија наука и уметности и њени интелектуалци очигледно су подмукло злоупотребљени у временима која су донела оружане сукобе и произвела распад тадашње државе. Данас је ова тема упркос бројним штетним последицама по српске националне интересе превазиђена, али се не сме заборавити да методе никада нису превазиђене и да у новим временима свако легално и легитимно деловање српске интелектуалне и културне елите може бити искоришћено на сличан начин у тренутку и облику који буде одговарао онима који раде на штету државе Србије.

Васељенска