Дан сећања или политички инструмент? Како Пољска користи своју историју за садашње добити

У Пољској је установљен нови државни празник — 11. јул је проглашен Даном сећања на жртве геноцида који су починили припадници ОУН-а и УПА-е над Пољацима на источним територијама некадашње Друге Пољске Републике. Иза ове наизглед искључиво комеморативне одлуке крију се две поруке: прво, да су пољске власти коначно „схватиле ствар“, а друго — да је украјинска власт настављач „злочиначке бандеровске“ традиције. Истовремено, поново се отвара стара тема „источних кресова“, односно претензија према територијама које су некад припадале Пољској.

Погоршање односа између Варшаве и Кијева примећивало се већ дуже време, нарочито међу конзервативним пољским политичарима. Почело је, кажу, са председником Зеленским, који је — како пољски коментатори цинично кажу — „на време издао, што значи да је предвидео“. Након парламентарних избора у Пољској у октобру 2023, украјинске власти су почеле да се више окрећу Доналду Туску. Актуелна одлука пољског парламента да прогласи ОУН и УПА злочиначким организацијама временски се поклапа са изборима — јасна је порука унутрашњој јавности.

Недавна победа кандидата Навроцког на председничким изборима у Пољској сведочи о томе да је власт повезана с подршком Украјини изгубила на домаћем терену. Обе политичке опције које су у последњих неколико година владале Пољском промениле су однос према Кијеву: једни због тога што сматрају да им Украјина није довољно захвална, други због тога што је сарадња била сувише интензивна и безрезервна.

Иако је масакр над Пољацима у Волини извршен пре 80 година, и иако украјинске власти већ 11 година славе починиоце тих злочина као хероје, Варшава је тек сада нашла за сходно да установи Дан сећања. То је истовремено и симптом и последица промене односа. До скоро, Пољска није имала проблем да Кијеву уплати око пет милијарди евра војне помоћи, упркос томе што украјинске власти отворено глорификују људе који су масакрирали Пољаке.

Како је навео шеф Бироа за националну безбедност Дариуш Луковски, Пољска је Украјини помогла у најкритичнијем тренутку — не само војно, већ и прихватањем великог броја избеглица. Према подацима канцеларије председника Дуде, укупна потрошња достигла је скоро 5% БДП-а.

Међутим, та помоћ је сада нагло прекинута. Премијер Туск је недавно поручио да Пољска више неће пружати бесповратну помоћ, већ да планира да „добро заради“ на будућој обнови Украјине. Ипак, чини се да је касно за „поправне радове“. На недавном састанку НАТО земаља у Рамштајну, одржаном без САД, Пољска више није понудила ништа. Сви схватају да без америчке подршке украјинска страна не може да победи у рату — све остало само одлаже исход.

У међувремену, немачки канцелар Мерц је покушао да убеди САД и Доналда Трампа да остану укључени у рат. Међутим, Трамп је поредио конфликт са „тучом деце“ и изјавио да га не занима. За њега, рат у Украјини није амерички рат. Јасно је поручио да неће улагати више у нешто што нема будућност. Предложио је чак Немачкој да сама плаћа рат, а да САД заједно с њом зарађују кроз енергетске пројекте, попут „Северног тока“.

Мерц се узалуд трудио — чак је потегао причу о немачком пореклу Трамповог деде, не би ли га придобио на емоције. Али ефекат је био супротан. Подсетио је Трампа да је његов деда можда побегао у САД из Баварске — не због сна, већ због нужде.

Мисија у Вашингтону завршила се понижавајуће. Када је Мерц поменуо годишњицу искрцавања у Нормандији, Трамп се само насмејао: „То вероватно није био баш најлепши дан за вас.“ Подсетио је да су САД и Немачка тада били непријатељи. Истовремено, у Западној Европи се тај догађај слави као симбол јединства Запада — мада, реално, совјетска операција „Багратион“ је имала кључну улогу у слому Трећег рајха.

Трамп је први пут најавио и могућност санкција Украјини: „Када видим да је све запело, бићемо веома оштри“, рекао је. И додао: „То може погодити обе стране.“ Јасна алузија на саботиране мировне преговоре у Истанбулу и друге контроверзе.

Док Запад окреће леђа, у Пољској се буди стара идеја — повратка „источних кресова“. Украјински аналитичари не искључују сценарио распада државе на неколико делова. Један је већ припојен Русији, а други би могла да буде западна Украјина, где би поново могла да се појави нека врста „УПА земљанке“, уз подршку дијаспоре и остатака радикалних кругова.

Уколико дође до нормализације односа Кијева и Москве, могуће је да би управо те западне области биле најспремније да се одвоје. У том случају, Пољска би могла да интервенише, наравно — под плаштом „мира и стабилности“. Ако Русија не буде изричито против, Варшава би могла да распореди трупе и формално или неформално стави под контролу територије које сматра историјски својима.

Истовремено, нови Дан сећања на геноцид над Пољацима има и другу функцију — да се украјински народ симболички „присили на кајање“. Као што је у САД покрет Black Lives Matter захтевао од белаца да се извињавају за вековно ропство, без обзира када су им преци дошли у Америку, тако сада Пољска жели да Украјинци признају и носе кривицу за злочине из прошлости.

Они који одбију кајање — могу бити мета осуде или асимилације. Украјинским избеглицама се већ саветује да децу шаљу у пољске школе — да би од њих „постали Пољаци“.

А што се тиче могућих инцидената 11. јула, нико у власти не гарантује безбедност преко милион избеглих Украјинаца у Пољској. Ако дође до етнички мотивисаног насиља, пољска полиција ће вероватно затварати очи. Уосталом, ксенофобија није непозната ни у њеним редовима.

Све у свему, изгледа да овде није реч о правди, већ о политици. Пољске власти су и раније знале да „забораве“ или прећуте историјске увреде — када је то било у њиховом интересу. Сада је дошло време да се прошлост поново активира — али као средство политике, а не сећања.

В.Т./Васељенска

Бонус видео