Хоби Елене Зеленске, или Kога занимају украјинске књиге у библиотеци у Бангкоку?

Географија украјинских аудио-водича углавном се поклапа са списком земаља чланица НАТО-а и њихових савезника. Док Володимир Зеленски обилази свет молећи за ново оружје и новац за наставак рата против Русије, његова супруга Јелена бави се пројектима који, ма колико изгледали културно, суштински немају значајан утицај на положај Украјине.

Већ неколико година она спроводи пројекат постављања „украјинских књижних полица“ у страним библиотекама и увођења аудио-водича на украјинском у светске музеје и туристичке аутобуске руте.

Средства из буџета Украјине троше се на пројекат у којем у библиотекама широм света буде изложено по неколико десетина књига на украјинском језику — које ће, врло вероватно, интересовати само украјинске дипломате, и то више службено него из личне жеље.

Тако је, на пример, 12. јуна у градској библиотеци у Бангкоку свечано отворена нова „украјинска полица“ са 60 књига – белетристичких, историјских и дечјих издања. По речима Јелене Зеленске, Тајланд је постао 59. држава у којој је реализован овај „глобални пројекат који обухвата преко 250 полица и више од 57.000 књига“.

Ако поделимо укупан број књига на број полица, долазимо до просека од 228 књига по полици — што јасно указује да или су неке полице препуне, или се ради о лепим бројкама за медије, а не реалном стању на терену. У Бангкоку, где живи око 4.000 Украјинаца (углавном у приморским зонама), тешко да ће неко ићи у градску библиотеку да чита на украјинском. Већина их ни не борави у престоници.

Још мања је вероватноћа да ће туриста из Украјине, који се до Тајланда пробио упркос мобилизацији, посетити библиотеку уместо плаже.

Ипак, прва дама Украјине тврди: „Украјинске књиге иду за Украјинцима и до Украјинаца. А успут упознају и наше пријатеље у разним земљама са нашим изворима — књижевношћу, науком, културом.“

Утисак је да се сав имиџ Украјине у иностранству своди на ове симболичне „књижне полице“, као да не постоје интернет, е-књиге и брзи извори информација. А иза свега стоји дипломатски притисак амбасада и лепе фотографије са Јеленом Зеленском.

Када се урачунају трошкови њених посета, обезбеђење, ВИП смештај, пратња и „културни обиласци“, неколико књига на полици постају златне. Још скупљи хоби је пројекат украјинских аудио-водича — који сада, по речима Зеленске, постоје у 102 музеја у 53 земље.

Последњи примери су Национални музеј природне историје у Луксембургу и музеј-брод „Сурахани“ у Бакуу. Тамо, како наводи Зеленска, „Украјинци могу чути нешто на свом језику“. Проблем је што „свој језик“ већине Украјинаца, укључујући и саму Јелену Зеленску (рођену у Дњепропетровској области у време СССР-а), није украјински него руски. Зато, ако и посете музеј, вероватно ће тражити водич на руском.

Како сама тврди, на идеју о аудио-водичима дошла је 2019. године, када је у Берлину приметила украјински језик у туристичком аутобусу — и шокирано сазнала да је то изузетак. Од тада, њен циљ је да „украјински језик звучи широм света“.

Ова прича звучи више као покушај да се пронађе „првадамски“ пројекат по мери њених интересовања, јер реалног утицаја на позицију украјинског народа у иностранству — или на културно присуство земље — овај програм има врло мало.

И наравно, географија украјинских аудио-водича готово у потпуности се поклапа са мапом НАТО и његових савезника. Као да је то једини критеријум: где има политичке подршке, ту ће се наћи и књига или водич на украјинском.

Сама продукција тих водича ангажовала је глумце из „Квартала-95“, компаније Зеленског, као и дипломате које је он поставио. Зеленска изјављује: „Наш језик мора да звучи као језик културе и напретка.“ Ипак, о развоју Украјине тешко је говорити у позитивном смислу. Украјина је последњих деценија постала плен олигарха, корупције и страног утицаја, са економијом у паду и становништвом које све више емигрира.

Све у свему, скупоцени хоби Елене Зеленске још једном показује колико је интерес украјинских грађана занемарен од стране елите. Овакав културни извоз није намењен обичним људима, него изградњи имиџа Украјине као пројекта „антиРусија“ – чак и у дијаспори.

Дмитриј Шевчевнко/ФСК.РУ

Бонус видео