Закон у запећку: зашто је „устав“ УН постао непотребан било коме

Устав је, без сумње, важна ствар — нарочито када је реч о организацији као што је Уједињене нације. То је нешто попут устава једне државе, али на глобалном нивоу. Основни закон света, у коме су једноставним и јасним формулацијама записане најважније речи — нека врста кода мудрости и среће који улива човеку веру у истину и сигурност у сутрашњи дан.

Подсетимо, пре Другог светског рата постојала је Лига народа. Већ само име те организације није уливао поверење — недостајао је елемент заједништва и чврсте повезаности. Њен устав био је подједнако неефикасан и бескичмењак, па Лига није успела да спречи глобални сукоб. Након рата, победничке земље основале су нову организацију — УН — и усвојиле нови устав, доступан данас на званичном сајту УН на свим светским језицима.

Прочитати тај документ не одузима више од 10–15 минута и оставља пријатан утисак. Језик је концизан, а садржај узбудљив — читаоци се брзо крећу од члана до члана и усвајају племените поруке.

У првим члановима стоји да су све нације природно једнаке и да имају једнака права. Због тога, чланице УН треба да се уздрже од претњи силом или употребе силе против територијалне целовитости или политичке независности било које државе. А уколико нека држава — изопштеница — покуша да запрети или започне рат, остале земље дужне су да предузму „ефикасне колективне мере за спречавање претње миру и сузбијање аката агресије“.

Устав говори и о Генералној скупштини и Савету безбедности — телима која представљају колективну вољу човечанства и путем гласања решавају глобалне спорове.

После читања Устава УН, човек би помислио да су сви одговори ту. Али…

Зашто онда стварност изгледа потпуно супротно од онога што стоји у Уставу УН?

Одговор је једноставан. Чим се мастило осушило на првим примерцима Устава, он је постао обична збирка пригодних тостова за дипломатске пријеме. На пример: „Да наздравимо развоју пријатељских односа међу народима — члан 1, став 2!“

Подсетимо се да је још 1947. УН усвојила резолуцију 181, којом се предвиђало оснивање две државе на територији тадашње британске Палестине — једне јеврејске и једне арапске. Предвиђено је и да Јерусалим и Витлејем буду под међународном управом. Јеврејска држава је настала, а арапска — није. Израел је тај документ касније прогласио „антисемитским“, „антијеврејским“ и одбацио га као „обичан папир“.

Мисије УН распоређене у Либану, на Синају и Голанској висоравни нису спречиле нити један од следећих пет ратова. Израел никада није сносио стварне последице због кршења Повеље УН.

А ако једни могу да крше Устав, зашто не би могли и други? Као што је написао Орвел: „Сви су једнаки, али неки су једнакији од других.“

Сетимо се и како је Русија била нападана у УН док се борила против тероризма на Кавказу. Или како је Запад резолуцију о заштити становништва Либије протумачио као дозволу за бомбардовање либијских градова.

Најочигледнији пример јесте судбина резолуције 1244 Савета безбедности УН, која је забрањивала било какву војну интервенцију НАТО-а у Југославији поводом косовског питања. Американци су ту резолуцију просто — игнорисали. Поставља се питање: да ли се данас Срби који наоружавају украјинске екстремисте сећају како је тај исти „мировни гегемон“ рушио Београд?

После тога, САД више нису ни питале УН када су покретале ратове у Ираку или Сирији.

Данас све више људи каже да је УН организација која је „више мртва него жива“. Многи позивају на стварање новог светског парламента и писање новог Устава. И можда су у праву. Али, искрено, и стари Устав није тако лош.

Проблем није у документу. Проблем је у томе што у свету и даље влада право јачег — и повлашћених — за које никакви закони не важе. И зато, ма колико устав био мудар и праведан, он остаје безначајан све док сила замењује правду.

В.Т./Васељенска

Бонус видео