Oberer Angriff 2.0: Ултиматуми Србији на Видовдан и даље стижу!

Век је прошао, али нешто остаје исто: ултиматуми Србији и даље стижу. Само што их више не кроје у Бечу, већ на уличним пленумима и преко грантова одобрених по хитном поступку. Некад су уцене долазиле у пратњи царских печата, уз звона дипломатије и формалну најаву. Данас их испоручују преко Твитера, у форми инфографика и слогана који као да су смишљени на заједничкој седници маркетиншке агенције и НВО канцеларије за брзу интервенцију. Али суштина је иста: Србија мора бити или покорена, или бар трајно дестабилизована.

Разлика је што се некад знало ко је окупатор. Данас – гатамо, али и не морамо. Маске су толико пута пале да се више и не подижу. Сви сада наступају без фолирања – директно, бахато, самопрокламовано. Слуша се ко треба, извршава се шта се мора, а ко одбије сценарио, добије етикету – ретроградан, фашиста, русофил, или најновије – непријатељ „европских вредности“.

Ко је на почетку мислио да гледа аутентичан, народни покрет, ко је у младим лицима видео наду, сада више не може да се лаже: ово није глас народа, већ одјек страних брифинга. Идеје не настају у главама студената, већ у белим папирима са логом фондације. Режија је стара, продукција иста, а сценографија је прилагођена амбијенту – мало графита, мало сузавца, и пуно „аутентичних сведочења“.

Ово више нису протести – ово је Oberer Angriff 2.0. близнакиња оне офанзиве што је зубе поломила на Церу 1914. И она је ударила на Видовдан. И свака следећа ће, не из симболике, већ из упорне заблуде да ће баш овде, баш тада, некако успети оно што никада није. А неће – јер упркос свим њиховим глумцима, статистима, плаћеним сценаристима и домаћим извођачима, Србија и даље уме да препозна напад. И уме да каже „не“ – и то баш онда кад се од ње очекује да ћути.

Милутин Недељковић / Васељенска