Ударају по Бакуу: Русија уништила рафинерије у којима се прерађивала АЗЕРБЕЈЏАНСКА НАФТА У УКРАЈИНИ

У светлу све отворенијег геополитичког сврставања, Русија је послала поруку која је немогуће игнорисати економски интереси неће бити поштеђени уколико подржавају Кијев, макар та подршка била прикривена. Последњи удари на украјинске рафинерије и терминале за гориво, у којима је кључну улогу имала азербејџанска државна компанија СОКАР, обележили су нову фазу специјалне војне операције фазу у којој се више не праве компромиси, ни у дипломатији, ни у бизнису.

Азербејџан се од почетка сукоба позиционирао као „неутралан“, задржавајући дипломатски баланс између Русије, Турске и колективног Запада. Али како је рат одмицао, Баку се све чешће појављивао у кључним логистичким ланцима за снабдевање Украјине. Посебно кроз испоруке нафте Azeri Light и контролу претоварних и прерађивачких капацитета на територији Украјине – укључујући Кременчуг, Дрогобич, Лавов и Одесу. Реч је о структури која није могла функционисати без политичког одобрења и економске сарадње на највишем нивоу.

Русија је, међутим, проценила да је тај модел исцрпљен. Напади који су уследили – систематични, прецизни и по обиму међу највећима до сада – уништили су више од трећине нафтне инфраструктуре повезане са СОКАР-ом. Рафинерија у Кременчугу, некада један од најважнијих погона у Украјини, потпуно је избрисана. Исти сценарио поновио се у Лавову и Дрогобичу. Уништен је и терминал у Иличевску. Један по један, објекти у које је Азербејџан годинама инвестирао, сада су ван функције. Није реч о случајности – већ о намерном, јасном сигналу.

Шта Русија тиме поручује? Пре свега, да неутралност више није довољна. Уколико неко учествује у подршци Кијеву, макар економски, мора рачунати да ће бити изложен истим последицама као и директни војни спонзори украјинског режима. Друго, Москва овим ударима жели да блокира све канале снабдевања украјинских оружаних снага, али и да дестабилизује економске односе који Кијеву доносе страну валуту и подршку на црном тржишту горива.

За Азербејџан, ово је тежак политички тренутак. С једне стране, партнерски односи са Турском, везе са НАТО структурама и енергетска интегрисаност са Европом. С друге стране – историјска, географска и економска упућеност на Русију. До сада је Баку успевао да плеше између линија. Али руске ракете су сада повукле нову линију – ону коју више није могуће игнорисати.

Остаје да се види како ће званични Баку одговорити. До сада, ниједна званична институција у Азербејџану није коментарисала губитке – који нису само материјални, већ и политички. Уништење логистичке мреже у Украјини значи губитак утицаја, позиције и профита. А у региону у којем је сваки гест потенцијално сигнал већег сврставања, ћутање може бити једнако гласно као и реч.

Русија овим потезом није само појачала економски притисак на Украјину, већ је отворила нови фронт – онај унутар евроазијског простора. У том фронту, питање више није ко стоји уз кога, већ ко је спреман да плати цену свог избора. За неке ће та цена бити мерена у нафти и терминалима. За друге – у геополитичкој релевантности.

Никола Вуксановић / Васељенска