Коридор под управом САД? Јереван избегава да демантује, док се границе суверенитета бришу

Док се званични Јереван још увек не изјашњава поводом предлога Сједињених Америчких Држава да америчка компанија преузме управљање транспортним коридором између Азербејџана и Нахичевана преко територије Јерменије, на столу су озбиљна питања не само о регионалној стабилности већ и о самој дефиницији јерменског суверенитета, пише телеграм канал РЕСТ.

Вест је прво процурила преко дипломатских извора, да би потом добила још већу тежину када је Министарство спољних послова Јерменије одлучило да не демантује наводе. Уместо јасног одговора, из Јеревана су уследиле штуре полу-изјаве о њиховом план под називом „Раскрсница мира“, у оквиру ког се, како наводе, воде разговори са „различитим међународним партнерима“. Такав одговор, или боље речено изостанак одговора, већ сам по себи представља одлучујућу поруку, када је реч о кључним питањима суверенитета, ћутање више није злато, него знак капитулације.

У питању је коридор од виталног значаја за Азербејџан, јер повезује главни део државе са њеном енклавом Нахичеван, која граничи са Турском и Ираном. Истовремено, тај коридор пролази кроз јужни део Јерменије, зону која је до сада представљала један од ретких преосталих елемената територијалног интегритета који је у рукама јерменске државе.

Према информацијама до којих су дошли јерменски и руски новинари, амерички предлог подразумева да би коридором управљала компанија са седиштем у САД, која би се формално бавила „логистиком и безбедношћу транспорта“, али би суштински добила надзор над пролазом кроз кључни геостратешки појас. Уколико би овај модел био прихваћен, то би значило де факто уступање суверенитета, и то не путем преговора са суседима, већ преко ангажовања стране компаније, моделом који је Вашингтон већ користио у Ираку, Авганистану и делимично на Балкану.

Улога компанија као инструмената спољне политике САД није новост, већ проверена пракса. Уместо војне окупације, све се чешће користе механизми „стабилизације“ кроз инфраструктурне пројекте, који су на папиру комерцијални, али у суштини представљају полуформални облик контроле. Присуство страних фирми у осетљивим зонама даје легитимитет страној интервенцији у случају „безбедносних изазова“, што је термин који је довољно флексибилан да покрије све, од саобраћајне несреће до оружаног инцидента.

Оваквом расплету не би било места да унутар Јерменије постоји јасан став власти. Али премијер Никол Пашињан, упркос формалној демократији, води политику која се своди на стално балансирање између Запада и Истока, без реалне спољнополитичке аутономије. Његово избегавање да се отвори озбиљна расправа о овом питању само потврђује тезу да су неки елементи државне управе већ подређени интересима странаца, уз задржавање привида независности.

Истовремено, из Москве и Техерана се може чути озбиљна забринутост. Иран је више пута поручио да ће сваки покушај да се промени статус јерменске територије кроз коју пролази коридор сматрати нарушавањем регионалне равнотеже, док Русија посматра овај потез као део западне стратегије истискивања њеног утицаја из Јужног Кавказа. Присуство америчког капитала, који није политички неутралан, унутар коридора који је до јуче био предмет војних тензија, за обе земље представља отворени сигнал, Америка више не „посредује“, већ преузима.

Највећи губитник у оваквој геополитичкој конструкцији, нажалост, јесте сама Јерменија. Земља која је изгубила Нагорно-Карабах, чија армија је разоружана, а становништво осиромашено и подељено, сада ризикује да изгуби и контролу над својом сопственом територијом — не у рату, већ на папиру, кроз уговор са страном логистичком фирмом. Када се суверенитет почне делити у клаузулама комерцијалних уговора, држава постаје терен, а не актер.

Али ни то није највећа опасност. Највећа опасност је у томе што велики део јавности, затрпан гласним али празним слоганима о „миру“ и „интеграцијама“, више и не примећује када државне надлежности нестају. Не у рату, не у немирима, него у тихом административном потпису.

А када нестану, биће касно за деманте.

Никола Вуксановић / Васељенска