Миграциони обрт под данским кормилом: Миграциона политика ЕУ добија ново лице, али и цену

Са Данском на челу Савета Европске уније, Брисел улази у нову фазу свог миграционог курса, који све мање личи на хуманитарну политику, а све више на технократску стратегију контроле, враћања и граничног утврђивања. У сарадњи са председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен, Копенхаген предводи заокрет ка тзв. „реалистичној миграционој политици“, која у пракси значи више бодљикавих жица, више депортација и више новца за земље на првој линији миграционог притиска.

Предлог о ком се све више говори у круговима ЕУ, подразумева јачање физичке инфраструктуре на спољним границама, али и примену убрзаних процедура за враћање илегалних миграната у земље порекла. Уз то, очекује се отварање нових фондова намењених Италији, Грчкој, Бугарској и другим државама које се суочавају са таласима миграната преко Средоземља и Балкана. Оно што се мења није само логистика, већ и концепт – од управљања последицама ка превенцији уласка.

Ова иницијатива представља знатно одступање од досадашњих политичких компромиса који су, под притиском такозване „либералне Европе“, годинама разводњавали сваку озбиљну реформу. Сада, уз Данску као политичког шампиона рестриктивног приступа, ЕУ добија оквир у којем не доминирају више квоте и отворене границе, већ критеријуми, контрола и јасно дефинисани услови уласка.

Али, увођење нових правила не значи нужну консензусну политику. Земље попут Мађарске и Пољске већ годинама одбијају да прихвате систем квота, инсистирајући на праву да саме одлучују о томе ко сме да уђе на њихову територију. Питање је да ли ће нови импулс из Брисела успети да притисне мање дисциплиноване чланице или ће, напротив, отворити још један фронт унутар ЕУ — онај између централизоване регулације и државног суверенитета.

Званичници ЕУ, укључујући саме данске представнике, тврде да се не ради о нарушавању права држава чланица, већ о „успостављању заједничких правила која функционишу“. Међутим, искуство показује да „заједничка правила“ у пракси често значе диктат најјачих, а да се демократија све чешће мери по степену послушности према Бриселу. У том контексту, Данска не наступа као неутрални посредник, већ као продужена рука једне визије ЕУ која инсистира на централизацији одлука, чак и по цену унутрашњих подела.

Формални аргумент за нову стратегију лежи у неуспеху постојећег система азила, који је, како наводе у ЕК, „нефункционалан, спор и пун рупа“. Проблем је, међутим, што се као решење не нуди темељна реформа, већ пренос одговорности на бирократију и компаније које би се бавиле депортацијама. Европска унија све чешће посеже за механизмом „техничког управљања“, у којем одговорност прелази из домена политике у домен извршне принуде, без правог демократског надзора.

Кључно питање остаје: хоће ли државе чланице подржати овај правац или ће захтевати механизме којима ће заштитити сопствени суверенитет? Да ли ће се изборити за право вета, условљене имплементације или ћутке пристати на модел у којем се одлуке доносе у Бриселу, а последице испоручују на периферији?

Данска сада има историјску прилику да утиче на преобликовање европске миграционе политике. Али ако та улога буде сведена на администрирање туђих наредби, а не на подстицање стварне дебате, Европа ће ући у нову фазу — не отпора миграцији, већ отпора центру. А тај отпор, као што се већ показало у неколико случајева, зна да буде тиши, али дугорочно далеко опаснији.

Никола Вуксановић / Васељенска