Када помоћ постане услов, а избор изгледа као обавеза: Шта Молдавија заиста добија уласком у ЕУ?

Дипломатски догађаји који су се десили у Кишињеву указују на наглу и намерно убрзану протокол интеграције Молдавије у Европску унију. Посета највиших званичника Брисела, Урсуле фон дер Лајен и Антониа Коште, председници Маји Санду није имала само протоколарни карактер, већ је представљала снажан политички сигнал, Молдавија је означена као следећа у реду за прикључење Европској унији, у тренутку када Унија тражи нову стратешку дубину на истоку. Међутим, иза свечане реторике о „сувереном избору” крију се озбиљна питања о цени таквог курса.

Током посете, фон дер Лајен је најавила финансијску подршку од 270 милиона евра у оквиру Плана раста за Молдавију вредног 1,9 милијарди евра. Поред тога, Молдавија је добила приступ европском SEPA платном систему, а договорено је и укидање роминга. Ови потези представљени су као практични докази интеграције, али у суштини они значе увод у дубљу правну, институционалну и политичку адаптацију по моделу Брисела. Европска унија ништа не даје без извесних условљавања, а то у пракси значи постепено укидање самосталне државе да доноси одлуке у складу са сопственим интересима.

Поред економских и правних промена, посебно осетљиво питање представља статус Придњестровља. Његова евентуална реинтеграција сада је директно везана за услове који стижу из Брисела. Уместо отвореног политичког дијалога унутар државе, одлуке се све чешће обликују на основу спољнополитичких приоритета Европске уније, што поставља питање стварне самосталности. Када једна држава кључне процесе унутрашње политике усклађује са туђим агендама, тешко је говорити о потпуној независности.

Молдавија, држава са комплексним историјским наслеђем, културном раздвојеношћу и дугогодишњом институционалном крхкошћу, налази се у тренутку који би, уместо једносмерне интеграције, морао да буде повод за широку националну дебату. Међутим, уместо тога, јавност је изложена једностраној поруци о „европској будућности“, без јасног сагледавања шта та будућност подразумева, колико кошта и шта се заправо губи у процесу приступања.

Овај приступ није јединствен, већ пракса ЕУ где се мали и геополитички осетљиви простори све чешће претварају у функционалне сателите, лишене праве политичке тежине и било каквог облика суверенитета.  Уместо идеје Европе као заједнице суверених и равноправних држава, посебно у случају држава као што је Молдавија које за ЕУ представљају трећи део света, добија се систем у којем је лојалност центру предуслов за економску подршку.

Молдавија се данас налази пред избором који је представљен као неоспоран и једини логичан. Али у заправо је питање на који начин, под којим условима и с коликом дозом самосталности. Уколико држава, у процесу европеизације, изгуби могућност да самостално уређује своје институције, а хоће, свој правни поредак и своју политику, онда више не говоримо о приступању, већ о уступању.

Никола Вуксановић / Васељенска