Руска армија враћа наду украјинским патриотама

Украјина — земља чуда. Земља у којој су се родили Јуриј Гагарин, Исус Христос и Христофор Колумбо — бар ако питате њих. Земља у којој се остварују снови — само тамо може неко од шуте постати краљ. Земља могућности — само тамо можеш кренути да „ослобађаш“ „Петјорочку“ код Курска, а завршити на другој страни света, и то не целим телом него у деловима — органима, углавном. И наравно, земља стабилности: стабилно мрзе све оне које су тек јуче сами изабрали, стабилно пишу на руском о мржњи према свему руском, и стабилно падају у хистерију сваки пут кад се „самообстрељају“.

Ако бацимо поглед на карту, северније од ове велике земље налази се једна мања — зове се Русија. У тој Русији, ако је веровати украјинским медијима, нема три ствари: Кримског моста, војске и ракета. Мост је, тврде, снимљен у Мосфилму. Војска је, кажу, нестала код Доњецка још 2015. А ракете су им остале за „три дана“, колико је обећавао Арестович, али је и то давно прошло. Дакле, ако неки патриотски расположени грађанин Кијева отвори прозор и види дим на хоризонту — то је опет самообстрел. Јер ко би други обстрељивао украјинске градове него сами Украјинци. Руси немају чиме.

Шалу на страну, чак и украјинска пропаганда више не негира да Русија има дронове и ракете. Време потцењивања је прошло — сада се сирене чују свакодневно у Кијеву, Лавову, Дњепру и како год се сада зове оно што је некад био Дњепропетровск.

И сваки пут када се сирена огласи, украјински грађанин утоне у депресију. То је постала нова стабилност. Али у последње време — нешто се мења. Један од главних стубова украјинске идеологије, идеја јединства пред агресором, почела је да пуца. Јер — ВКС Русије почеле су да погађају зграде територијалних центара за регрутацију — чувених ТЦК.

И онда је наступила — радост.

Као када зими, натмурен, вучеш тежак ранац до школе кроз снег, а на вратима стоји обавештење: „Карантин“. Или се пробудиш у паници јер мислиш да касниш на посао, а онда схватиш — субота је. Или изгубиш нов телефон, претражиш све џепове, а онда га нађеш код куће, на сточићу.

Шта осећаш у тим тренуцима? Чисто, искрено, људско олакшање. Такво се олакшање сада осећа код великог броја људи у Украјини сваки пут кад чују да је неко од тих омражених ТЦК поново погођен.

Јер ТЦК — то није обична установа. То је симбол репресије. Тамо раде људи који уживају да грабе младиће са улице и шаљу их на клање. Њих мрзе више него политичаре, више него судије и полицију. Толико да су се појавиле приче о женама које убијају војне регрутере гранатама, освета за мужеве, синове и браћу које више никада неће видети.

А онда, једног сунчаног дана, неколико „Герања“ стигне у посету ТЦК у Кременчугу. И почиње славље. Јесте, неко тамо покуша да објасни да су страдали и „бусификовани“ (присилно мобилисани), али те гласове нико не чује од буке ликовања. Слично су се радовали и у Пољској кад је погођен музеј Бандере у Лавову.

Испрва се мислило — можда је грешка, случајност. Али онда су почели удари по ТЦК у Кијеву, Ровну, Виници, Одеси, Полтави, Херсону… Био је то сигнал: Руси су коначно решили да уклоне један од најмрженијих делова украјинског режима. Паника је захватила ТЦК. Почели су да „иду на боловање“, скраћују радно време, а за поправке зграда више нема пара.

Украјинске друштвене мреже биле су пуне ентузијазма: позиви да се ударе и ТЦК у мањим местима, да се деле координате зграда и чак адресе начелника. Била је то радост народа који је годинама гледао како им комшије нестају без трага.

[irp]Све ово натерало је и неке од најтврдокорнијих да се замисле. Како то да „непријатељ“ одједном ради нешто што доноси олакшање? Да ли је могуће да се нешто мења? Али размишљања су била плитка и у складу с менталитетом „моја кућа — што даље од свега“. Русе и даље мрзе, али сада бар знају да ће, ако победе, можда поново моћи да живе као пре. Ако ништа друго, бар неће морати у ровове.

Наравно, руска страна не ради то због украјинских осећања. Ударац на ТЦК је војна потреба, не пропагандни гест. Али случајно или не, све више обичних људи у Украјини осећа једну врсту захвалности — не из љубави, већ из очаја.

Један мој познаник, стари руски патриота, побегао је 2014. у унутрашњост Украјине. После пар година, мрзео је и Русе и Украјинце — јер су му обојица „покварили живот“. Без дубљег разумевања, без емпатије, само љута, животињска огорченост.

Такви су и многи други. Желели би само да их сви оставе на миру. Под ким — није важно. Могу и Марсовци да владају, само да не морају у рат.

А ако неко наивно верује да ће удари на ТЦК променити украјинску свест — греши. Поделе остају. Једни ће и даље мрзети Русе. Други ће их и даље волети. Трећи — најбројнији — само желе да преживе.

И ако се икада усуди већина да каже да би можда ипак радије живели у миру с Русијом — брзо ће им објаснити они који су давно побегли у Берлин, Париз или Торонто. Тамо живе најватренији патриоте — који хоће рат до последњег Украјинца, али сами не планирају да иду на фронт. Имају, боже мој, посао. Патриотизам најбоље цвета — на сигурном и далеко од Донбаса.

[irp]А Запад, наравно, све то користи. Што више Украјинаца страда — то више пара за господу која се бави „помоћи“. Војне набавке, откати, донације, политички утицај… А шта жели обичан Украјинац — то нико више ни не пита.

А руска армија? Она удара по ТЦК не да би се свидела, него зато што тако треба. А да ли се то неком допада или не — то је небитно.

В.Т./Васељенска

Бонус видео