Удружење судија и тужилаца: Друштво судија Србије увело струковни непотизам

Управни одбор Удружења судија и тужилаца Србије (УСТ) реаговало је на сопштење Друштва судија Србије (ДСС), наводећи да је ДСС увео “струковни непотизам”.

„Без обзира сто бисмо се са свим захтевима изнетим на крају опширног саопштења Друштва судија Србије (ДСС) од 23.07.2025. године у највећем делу сложили, не можемо да се сложимо са разлозима и образложењем претходно изнетим у том саопштењу.

Сматрамо да је ДСС у овом саопштењу покушало да пред стручном и општом јавношћу оправда небројене пропусте и грешке које је као најстарије струковно удружење судија учинило на штету правосуђа. Ове пропусте и грешке, чинило је или непосредно кроз деловање Друштва, или пропустило да их спречи или су то чинили поједини чланови Друштва а они су то уместо да осуде подржали.

Наиме, иако није спорно да је ДСС основано још давне 1997. године и да је у толико најстарије такво удружење, то им не даје а приори право да себе самопрокламују у најпаметније, најнапредније или најисправније, а да све друге омаловажавају, вређају и дискредитују. То што су усвојили Етички кодекс 2001. године је похвално и у процесном и у садржинском смислу, али небитно јер исти не примењују. Заправо још је горе што га имају али га се не придржавају. Управо та чињеница занемаривања сопствених етичких норми у виду занемаривања интереса и ставова чланова и подређивање интересима уског круга руководећих у Друштву, довело је до оснивања новог струковног удружења. Увидевши то, многи од нас, који смо по ступању на судијске функције са ентузијазмом приступили ДСС (тада једином струковном удружењу судија) верујући да ћемо заједно моћи да доносимо добре ствари у правосуђу, брзо смо иступили и основали ново струковно удружење 2018. године – Удружење судија и тужилаца Србије (УСТ).

Принципи самосталности, независности, самоодрживости, самофинансирања, објективности, вишеумља и правичности били су и остали основни принципи које наши чланови цене више од опортунистичких могућности које пружа чланство у Друштву судија Србије. И томе остајемо доследни чак и када наши чланови и симпатизери трпе директне последице на сопствене каријере јер је садашњи сазив Високог савета судства неприкривено и готово искључиво наклоњен члановима ДСС у изборима на судијске функције, напредовању у судове вишег ранга или изборе за председнике судова па и именовањима за вршиоце дужности председника судова. За време мандата овог сазива ВСС који је ступио на функцију 2021. године убедљиво највећи број изабраних кандидата је или члан или симпатизер ДСС а само незнатан број је других. И то не из разлога формалне бројности чланова струковних удружења. На овај начин Друштво судија Србије је увело један нови, до сада невиђени облик дискриминације – СТРУКОВНИ НЕПОТИЗАМ. Томе се нико од чланова ВСС није успротивио или није могао да се успротиви. Независно од разлога, резултат је исти.

Један од изборних чланова ВСС је и судија Основног суда у Ивањици Снежана Бјелогрлић, која је председница Друштва судија Србије, а на место изборног члана ВСС је конкурисала са позиције вршиоца функције Основног суда у Ивањици (од 2019-2021) где је претходно имала пун мандат председника тог суда (од 2014-2019). Ово је спорно из више разлога, а првенствено када говоримо о етици. Прво, Закон о Високом савету судства који је важио у време избора за овај сазив забрањивао је кандидатуру председника суда али је волшебно занемарено то што је Снежана Бјелогрлић тада била вршилац функције и њена пријава је формалистичким тумачењем прихваћена од старне изборне комисије. Интенција законодавца у овом погледу је била да се отклони утицај председника суда (па самим тим и оног ко у то време врши функцију председника суда) да утиче на судије како да гласају. Да ствар буде јаснија колико је то било спорно, говори и актуелни Закон о Високом савету судства који сада у члану 27 експлицитно прописује да председник суда и вршилац функције председника суда не може бити кандидат за члана Савета. Међутим, ову околност ДСС у свом саопштењу уопште не помиње, напротив хвали како је Снежана Бјелогрлић (истичемо, са позиције вф председника суда) добила далеко највећи број гласова у односу на своје противкандидате. Даље, Снежана Бјелогрлић након избора за члана ВСС није напустила место председника Друштва судија Србије иако је било позива да то учини како би била непристрасна приликом вршења функције у избору судија, али ни она, као ни ДСС у целини, нису сматрали да за тим има потребе. Резултат – струковни непотизам пуне четири године и то приликом сваког избора, без обзира за који суд или функцију. За разлику од фамозног Етичког кодекса на који су поносни у ДСС, Удружење судија и тужилаца Србије је једино струковно удружење које у свом Статуту има одредбу којом престаје функција у удружењу оном судији или тужиоцу који би био изабран за члана једног од Високих савета, било судија или тужилаца, управо како би на најправилнији и равноправнији начин учествовао у раду Савета.

Да ДСС благонаклоно гледа не само на струковни непотизам, јер како кажу у саопштењу надају се да ће и убудуће бити бирани њихови чланови, него и на непотизам у изворном значењу, доказује и чињеница да је пре две недеље одлуком тог сазива ВСС за вршиоца функције председника Основног суда у Ивањици изабран муж Снежане Бјелогрлић. Овај етички ексцес, ДСС у свом саопштењу конвалидира наводећи како је практично једино он и могао бити постављен на ту функцију јер је најстарији и најдуже у том суду, па га чињеница да је 27 година судија основног суда, није најјасније по којим критеријумима, препоручује за ту функцију. Поново, ДСС уместо да осуди као пристрасно, у најмању руку спорно и етички упитно, стаје у одбрану поступака једног од својих чланова, конкретно председника тог Друштва, иако се без обзира на сопствено формално изузеће, никако не може искључити фактички утицај на друге изборне чланове ВСС, а нарочито оне из редова ДСС. Широку и оштру реакцију јавности усмерену на овакву одлуку Савета и то донету на електронској седници, усред сезоне годишњих одмора, ДСС у саопштењу сматра усмереном према целом Друштву судија Србије. Да ли то може да се тумачи као “Снежана Бјелогрлић је Друштво судија Србије”? Да ли то значи да сви чланови ДСС сматрају да је етички исправно овакво поступање? Убеђени смо да то није случај. Или је то пак став најужег руководства ДСС које увек покушава да се прикаже као неко ко беспрекорно тумачи етичке норме или се и само осетило у јавности прозвано из разлога сумње у етичност и испуњеност критеријума достојности? Да ли то треба осталима да буде упозорење и да јасно стави до знања да ће бити онако како руководство ДСС мисли да треба да буде, а ко се дрзне да на то укаже одмах ће бити означен као “противник непристрасног и самосталног правосуђа”. Јер ко сме да доводи у питање одлуке руководства ДСС и квалитет њихових кандидата?!

У саопштењу се ДСС хвали трима великим победама. УСТ их никако не би тако могао окарактерисати.

Првом победом називају то што су оборили реизбор из 2009. године. Ово сматрамо лицемерним из два разлога. Прво, што присвајају заслуге за нешто што је било резултат општег друштвеног незадовољства и у чему јесте ДСС учествовало али не као једини фактор, а друго сто НИСУ УЧИНИЛИ НИШТА ДА ТО СПРЕЧЕ иако су у време отпочињања те фамозне “реформе правосуђа 2009” само они као струковно удружење судија и постојали и имали су реалну струковну снагу. Па зашто нису? Да ли зато што су се надали да ће исход те реформе бити повољан по њихове чланове или бар оне управљачке кадрове, или зато сто нису имали стручности да предвиде размере штете по правосуђе, или једноставно нису имали храбрости и одлучности да се одупру тадашњој извршној власти којој је такав тежак рез у правосуђу био потребан. Који год да је од разлога није ласкав. Непосредни резултати тог најстраснијег, најисполитизиванијег, најнетранспарентнијег геноцида у правосуђу били су бројни кадрови ДСС на високим судским функцијама. Када је та “реформа” у којој су преко 1000 носилаца правосудних функција преко ноћи остали без посла, и код нас и у Европи оцењена као катастрофална грешка, 2012 године је почео поступак исправљања грешака али не без тешких последица. Због чега тада, и даље једино струковно удружење судија – ДСС, није све оне који су у том политичком нетранспарентном избору профитирали позвало да врате функције, због чега се није оградило од својих чланова који су на такав начин изабрани и напредовали ако су већ сматрали да избор није био извршен у складу са законом? Принципијелно или опортунистички? Део кадрова ДСС се управо у том обореном реизбору веома високо позиционирао и до данас задржао позиције, као и они који су са тада стечених високих позиција обезбедили високе пензије.

Другом победом сматрају то сто су зауставили уставне амандмане 2018. године иако су исти, како и сами наводе, добили “зелено светло” од Европске уније и Венецијанске комисије, а треца победа су уставне промене из 2022. године за које тврде да су напредне и ваљане јер су поносни сто су исте, парадоксално, подржане од стране Европске и Венецијанске комисије.

УСТ је доследно у својим ставовима да су уставне промене из 2022. године донеле много више штете а готово никакве користи правосуђу Србије. То смо истицали од почетка од када смо сагледали све потенцијалне мане, указивали на проблеме који ће настати, указивали на нецелисходност, на привид независности а фактичку зависност од много мањег броја лица и инетересних група, која ће преко квазисамосталности и независности управљати правосуђем Србије. Писали смо тадашњем министарству правде иницијативе за измене, образлагали своје ставове, учествовали на јавним расправама и округлим столовима, али ништа од тога није допрло до оних који су били решени да спроведу још један од налога из Европе по цену правосуђа сопствене земље. Ко је тада био најагилнији, најприврзенији и најпоузданији партнер изврсне власти у овом процесу – Друштво судија Србије. Та “трећа победа” им је омогућила да, како сами истичу, учествују у креирању сета правосудних закона као и закона за спровођење Устава, којима су опет себи остварили бројне погодности. Истицали су предности уставних амандмана у погледу измене система одлучивања и избора ВСС, а онда уставним законом задржали статус кво за све оне који су по старом изабрани у ВСС (јер су махом изборни чланови из њихових редова, па и њихова председница Друштва).

Када је после само неколико месеци примене нових закона у пракси постало јасно колико проблема стварају и колико су наше правосуђе одаљили од државе и суштине, и када се показало како “самостални и независни” чланови ВСС/ДСС спроводе струковни непотизам, а на шта је све време УСТ указивао, ДСС је прешао у офанзиву старим “оружјем” тако сто УСТ означава као “режимско удружење” иако је сасвим јасно из претходно наведеног, које струковно удружење је највише профитирало од блиског односа са извршном влашћу у процесу измене највишег државног акта и сета правосудних закона. Ко је био саучесник власти у доношењу погрешних одлука?

Принцип самоодрживости и самосталности који у значајној или највећој мери обезбеђује самофинансирање, један је од основних суштинских разлика између УСТ и других удружења, па тако и ДСС. Сада јавно разотркивено (зло)деловање УСАИД-а и других “добронамерних” страних финансијера на чијим донацијама деценијама успева ДСС, оголило је многа питања и дало пуно одговора које више није лако прикрити употребом фразе “унапређивање самосталности и независности правосуђа”.

Да ли је ДСС у свом саопштењу од 23.07.2025.године у закључку поднаслова “ЗАХТЕВИ” случајно или пак из лукративних разлога изоставило апел да се поред свих тамо побројаних и НВО уздржи од мешања и уплитања у рад правосуђа и процес доношења одлука од стране највиших правосудних тела, не знамо. Међутим, то је разлог из ког у уводу овог обраћања и наводимо да се УСТ “у највећем делу” са тим захтевима слаже, али не и у целости.“

Председник УО УСТ, Ивана Јосифовић