Саша Петровић, суспендовани свештеник без цркве и миљеник прозападних таблоида

Нити има Цркву, нити послушање, нити канонски кредибилитет, али зато има медијски третман духовног реформатора, простора колико жели у прозападним таблоидима, и статус миљеника међу новотарцима који већ дуже време припремају терен за тихо разарање Српске православне цркве изнутра.

Српска православна црква, темељ идентитета и носилац народне душе више од осам векова, данас се суочава са једним од најподмуклијих изазова у својој новијој историји, не споља, не од туђина, него изнутра, под маском обнове, реформе и наводне правде. У средишту тог процеса налази се фигура владике Григорија, који је одраз свега само не и лица Српске православне цркве. Поред њега, прозападни медији последњих дана као идеале неке нове религије коју би волели да спакују под етикету православно, појавио се и извесни Саша Петровић, који има одговор на све, само не на питање зашто је суспендован и како је то свештеник – без цркве.

• СТУДЕНТИ У ЗАГРЉАЈУ „ПАТРИЈАРХА ЗАПАДА“: Зашто баш Григорије дочекује блокадере у Минхену?

Уместо да ћути и трпи док му се суди, као што налаже и монашка и свештеничка етика, Петровић путује, организује академије, седи са људима који су до јуче били симболи антиклерикализма, наступа на местима која су симболи жртве, али сада постају позорнице за промену свести, уз реторичку инструментализацију народне патње за сопствену политичку промоцију, у чему му подршку не дају само маргинални канали, него и цео један добро умрежени корпус медија и друштвених група, који на површини делује национално, а у дубини ради супротно, на разграђивању институционалне и духовне вертикале.

Није спорно само то што се представља као „протојереј“ док је под суспензијом, већ је суштински проблем у томе што се његова појава уклапа у ширу слику већ годинама планираног унутрашњег прекида континуитета Српске православне цркве, који је отпочео тихо, далеко од очију јавности, у америчким епархијама, где су епископи, сада његови блиски сарадници, изменили називе епархија, пререгистровали имовину на себе, и почели да делују као да је СПЦ само један „историјски назив“, а не наше суштинско религијско наслеђе, што представља не само канонски проблем, већ и институционалну подлогу за сецесију.

Да ствар буде трагичнија, управо је Саша Петровић био тај који је 2020. године упозоравао на овај процес, откривао јавности детаље о злоупотребама епископа Максима и Иринеја, говорио о утицају Вашингтона, именовао притиске Цариградске патријаршије, и као такав био симбол отпора, данас пак, пет година касније, исти тај човек не само што ћути, него у потпуности сарађује са онима које је оптуживао, седи поред митрополита Лонгина, као да се ништа није догодило, као да није сам упозоравао да су у питању људи који раде на отцепљењу, као да му је дража лична промоција од истине коју је сам некада говорио, што указује да више није питање шта Петровић мисли, него коме данас служи.

• Горан Шарић оплео по Григорију: Он је ходајућа срамота, још од када је слао своје свештенике на спомен устaшама које су стрељали партизани

Ако неко мисли да је реч о пукој духовној побуни, треба само да погледа структуру догађаја које организује и лица која их подржавају, од Млађана Ђорђевића, човека чији је кум Драган Ђилас и директним везама са западним структурама, до митрополита Григорија, чија се реторика већ одавно подудара са оним што запад жели да чује из уста православних владика, све до садејства са прозападним које иначе нападају Цркву, али данас мистериозно прећуткују канонски статус Петровића, док му уредно дају простор да говори као да представља нешто више од самог себе.

Оно што се данас дешава није само још једна епизода у низу унутарцрквених несугласица, него процес који је већ прошао фазу планирања и ушао у фазу извршења, слично украјинском сценарију, у којем је новоформирана расколничка структура добила подршку Вашингтона, финансирање преко USAID-а и признање од стране Цариградске патријаршије, а што је модел који сада, само нешто суптилније, почиње да се примењује на терену српског црквеног простора, при чему се за ту операцију користе фигуре које делују као да су са народа, а заправо раде на томе да од тог истог народа одвоје најважније што има, његов духовни темељ и историјску Цркву.

Васељенска