Ко прекраја Балкан: Брисел финансира оружје, Турска нуди „мир“, Србија ћути
КФОР (Фото: Весна Веизовић)
Упркос наизглед различитим интересима и приступима, Европска унија и Турска делују данас у синхронизацији какву је тешко игнорисати. На примерима Косова и Албаније, као и читавог простора западног Балкана, јасно се показује како се под плаштом евроинтеграција и регионалне стабилности спроводи геополитичко прекрајање унутар којег Србија добија све мање простора за одбрану сопствених интереса, пре свега када је реч о статусу Косова и Метохије.
Са једне стране, Европска унија одобрава нови пакет војне помоћи Албанији у износу од 15 милиона евра, чиме укупна средства намењена јачању њених оружаних снага у последњих годину дана достижу 28 милиона. Помоћ није декоративна, већ усмерена на побољшање мобилности, логистике и борбене спремности, што значи да се ради о стратешком улагању у капацитете који могу бити употребљени и изван граница Албаније. У том контексту не треба занемарити ни стални прилив западне подршке такозваним Косовским безбедносним снагама, чија трансформација у пуноправну војску већ траје, иако је директно супротна Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, чији је потписник управо Европска унија као целина кроз своје чланице.
Паралелно с тим, у Истанбулу се одржава састанак тзв. Балканске мировне платформе, коју покреће Турска као регионални безбедносно-политички иницијатор. Учесници скупа, поред Турске, укључују Босну и Херцеговину, Северну Македонију, Црну Гору, Албанију, такозвано Косово – и Србију. Проблем није у иницијативи као таквој, већ у формату који Косову даје статус државе, а учешћем у таквом формату Србија практично легитимише управо оно што у свим другим околностима одбија да призна. И то чини без икакве политичке или медијске реакције, као да је реч о безначајном гесту, а не о тешком дипломатском преседану.
Пристојан изговор за такав потез могла би бити изјава државног секретара Немање Старовића, који је пре неколико дана рекао да је Србија спремна на „веома велике компромисе“. Ако је учешће у форуму у којем се Косово појављује као равноправан актер део тих компромиса, онда се мора поставити питање граница – шта је следеће? Улазак у пројекте где ће се Косово појавити као саговорник у билатералном формату? Потписивање заједничких докумената? У сваком случају, реч је о убрзаној нормализацији косовске државности у регионалним оквирима, коју више не спроводе само западне силе него и Србија сама, својом пасивношћу и одсуством политичке воље да наметне било какав услов.
Посебан значај у свему има улога Турске. Њено стално позивање на регионалну стабилност и економску сарадњу прати изражена историјска и политичка тежња ка јачању сопственог утицаја на простор који званична Анкара и даље назива Румелијом. То што Турска улаже у пројекте комуникација, енергетике и инфраструктуре није спорно. Спорно је то што се кроз те пројекте провлачи модел неоосманистичког утицаја, у којем политички и културни примат добијају структуре и актери блиски Анкари, често на штету оних који имају другачију историјску и политичку орјентацију.
Иако различити у приступу, Брисел и Анкара делују у истом правцу. Први финансијски и правно, други политички и културно, они стабилизују нову геополитичку архитектуру Балкана у којој се великоалбански пројекат не третира као опасност, већ као инструмент. Србија у тој архитектури није партнер, већ фактор који треба пацификовати, задржати у привиду дијалога и искључити из сваког процеса који би могао довести у питање нову стварност која се управо поставља.
Уместо да дефинише сопствене црвене линије, Србија пристаје да буде део формата који систематски разграђују њену позицију. То није ни дипломатија, ни компромис – то је постепено повлачење у условима у којима други цртају границе. У том контексту, питање Косова се не решава преговорима у Бриселу, него у оквирима који га већ третирају као решено. Србији је понуђено да то прихвати, ћутке и безусловно, како би остала унутар процеса који је одавно престао да буде њен.
Ако то прихвати, онда ни Европа ни Турска нису криви за последице које ће уследити. Тада ће кривица бити искључиво наша.
Милутин Недељковић / Васељенска
