АЛАРМ ЗА УЗБУНУ! Брисел финансира великоалбанску војску: Српска земља постаје платформа за нову џамахирију
Док званични Брисел и даље инсистира на „европским вредностима“, „интеграцијама“ и „регионалној стабилности“, стварност на терену говори о једној сасвим другачијој стратегији.
Наиме, Европска унија је управо одобрила нови пакет војне помоћи вредан 15 милиона евра за оружане снаге Албаније, чиме је укупна финансијска подршка у области одбране за ту земљу у последњих годину дана достигла 28 милиона евра. На први поглед, реч је о тек још једној „безбедносној мери“ у низу. Међутим, када се погледа шира слика, реч је о систематском процесу јачања војне моћи великоалбанског пројекта који се, уз прећутну подршку Запада, реализује корак по корак, под институционалним покровитељством Брисела.
Оно што би морало забринути сваког озбиљног аналитичара јесте очигледна симетрија између све снажније подршке албанским оружаним снагама и постепеног, али континуираног укључивања тзв. Косова у европски одбрамбени и безбедносни оквир. Не ради се више о дипломатској подршци или техничкој сарадњи. Овде се ради о директном гурању једне парадржаве – настале на темељима сецесије, оружане побуне и етничког чишћења – у сам војно-политички естаблишмент Европске уније. Све се то чини под изговором „интеграција“ и „модернизације“, иако су ефекти на терену све само не интегративни. Заправо, читав процес представља институционално озакоњење једне безбедносне дестабилизације региона која се маскира у евроунијатску коректност.
Да је реч о озбиљној стратегији а не о спорадичним одлукама, потврђује и чињеница да ЕУ не финансира само инфраструктурне и цивилне секторе у Тирани и Приштини, већ прелази на директно ојачавање борбене спремности, мобилности и логистичке способности албанских војних формација. То укључује и тзв. Безбедносне снаге Косова, које се постепено трансформишу у војску у пуном капацитету, иако међународни правни оквир за такав процес не постоји. То што се ради мимо Резолуције 1244 и противно међународном праву, Запад очито не сматра проблематичним. Напротив, та врста правне анестезије постала је основно средство њихове геополитике.
Геополитички циљ овакве политике је очигледан. Велика Албанија не функционише више као мит или опасна фантазија балканских националиста, већ као реалан пројекат коме су обезбеђени логистика, средства и политичка заштита. У тој конструкцији, Албанија и тзв. Косово добијају улогу предстража Запада на Балкану, с циљем да се потисне сваки утицај Москве, али и да се трајно елиминише Србија као кључни ослонац алтернативног балканског поретка. Уместо српских земаља као фактора стабилности и равнотеже, Запад инсталира албански војно-политички блок, агресиван по нарави и непредвидив по последицама.
Истовремено, док се Србији непрестано држи придика о регионалној сарадњи, потреби за компромисом и „погледом у будућност“, Приштина и Тирана добијају не само политичку подршку, већ и конкретну војну опрему, обуку и новац. Иза паравана бирократског речника из Брисела крије се једна врло јасна намера – успоставити нову геостратешку реалност у којој ће српски фактор бити маргинализован, а сваки покушај заштите сопствених интереса представљен као реметилачки и ретроградан.
Оно што додатно појачава узнемиреност јесте и све чешће повезивање Косова са активностима екстремистичких група. Све већи број извештаја указује на то да ова територија постаје полигон за регрутацију и транзит радикализованих елемената, што је последица управо те врсте самозване државности без одговорности. Уместо да се тај проблем решава, он се игнорише, па чак и награђује, што показује да питање безбедности у очима Брисела није ствар реалне процене ризика, већ политичког интереса.
Ако се сагледају све чињенице, постаје јасно да се у срцу Балкана – уз финансијску и политичку подршку Европске уније – формира нова џамахирија, под лажном етикетом евроинтеграција. Она не само што не гарантује стабилност, већ прети да произведе нови талас нестабилности, који би овог пута био институционално озакоњен и војно поткован. Управо зато питање више није да ли ће та политика имати последице, већ колико ће оне бити дубоке и дуготрајне. А цена ће, по свему судећи, поново бити плаћена на рачуну Србије.
Милутин Недељковић / Васељенска
