Фејзић хистерише због улице Булатовићу, а ћути о Ђукановићевој улози у депортацијама

Реис Исламске заједнице у Црној Гори Рифат Фејзић огласио се поводом иницијативе да једна улица у Подгорици понесе име Павла Булатовића, бившег министра унутрашњих послова и одбране СР Југославије, називајући ту одлуку „опасном поруком“ и повезујући је са страдањем Бошњака у ратним годинама.

Али, у тој „забринутости“ реиса за мир и суживот, лако се препознаје политички активизам, а не вјерска принципијелност. Јер ако је ико у Црној Гори симбол периода када су се дешавале депортације, ратне политике и све што их прати, то је управо Мило Ђукановић – премијер 1992. године, активни учесник свих процеса које Фејзић сада пребацује Павлу Булатовићу, који никада није био оптужен, а камоли осуђен за било какав злочин.

Зашто онда Ђукановић не смета? Зашто није реаговао када је тај исти Ђукановић годинама био на власти, дијелио функције, имена улица и подизао споменике? Гдје је био морални глас реиса док је Подгорицом доминирао култ личности човјека под чијом је влашћу вршена депортација бошњачких избјеглица из Црне Горе?

Павле Булатовић, за разлику од многих политичара из тог доба, остао је упамћен по својој оданости држави, по томе што није трговао интересима народа, и што је животом платио своју лојалност Југославији и Црној Гори. Управо то смета – чињеница да је био досљедан, да није био у функцији политичких пројеката који су послије дошли, и да је као такав постао симбол оног што многима смета: отпора, части и жртве.

Ако је ико показао опасну поруку, то је Фејзић, који отворено шаље сигнал да је дозвољено нападати мртве, ако нису „по вољи“, али и да се ћути на живе, ако су политички корисни. То није борба за правду – то је лицемјерје.

И не, улица Павлу Булатовићу не значи „награду за злочин“, већ признање једном човјеку који је служио држави, био убијен због својих увјерења, и никада није био дио машинерије зла, како се сада жели представити.

Историја се не може креирати по дневној политичкој потреби, па макар то долазило и од вјерских лидера. А правда без истине – није правда, него политика.

ИН4С

Бонус видео