Правосуђе у доба Баба Ванге или како је Иван Милићевић постао заступник лица склоних насиљу

Таман кад помислите да је новинарство дотакло дно, појави се Иван Милићевић са лопатом у руци и стручним саговорницима из „Трећег ока“. У свом последњем писанију, које више личи на извештај неке НВО која се бави заштитом лица склоних насиљу, него на новинарски чланак, Милићевић успева да, по ко зна који пут, направи ментални колут уназад како би једну озбиљну кривичну пријаву усмерену ка заштити главног јавног тужиоца представио као некакву злоупотребу државе, ускраћивања права на претње и политизацију правосуђа.

Да би манипулација била потпуна, он већ у наслову ставља реч „претио“ под наводнике, као да је у питању некаква стилска фигура или евентуално неспоразум у комуникацији. Иако порука коју је осумњичени М. Ј. послао садржи јасну, детаљну и конкретну претњу, са веома живописним заклетвама „на мртвог оца“, и условљавањем јавног иступања на телевизији, уз обећање да ће ако се не испуни захтев – тужилац „бити први ухапшен“, као и да „неће изаћи из затвора“.

И поред тога, троје судија успевају да овакав вербални напад, усмерен ка једном од највиших тужилачких званичника у земљи, у својој безмерној мудрости у рангу Баба Ванге, квалификују као „прогнозу“. У то не у фигуративном изразу као преувеличавање у афекту, већ буквално – прогнозу.

• Патологија пискарала Ивана Милићевића са прозападног таблоида: Тужилац у мом срцу!

Како онда другачије замислити судију Лабудовића и још двоје колега судија и фантомске саговорнике несрећно заљубљеног Милићевића, него да седе у мрачној соби с кристалном куглом, где једно од њих гледа у пасуљ а остали бацају тарот карте и читају наталну карту Ненада Стефановића. Не дао Бог да неком падне на памет да пресуђује по Уставу и Кривичном законику Републике Србије.

Како се уопште добија позиција судије ако вам логичко расуђивање стаје код тога да је претећи мејл заправо „интуитивна пројекција догађаја“? Да ли се више уопште полажу правосудни испити, или је довољно имати добар осећај у стомаку и тарот шпил? Са таквом „стручношћу“, нико од њих не би прошао ни као заменик комшилука у књижици „Практична жена“ из 1989. године, а камоли као неутрални арбитар у кривичном поступку.

И кад се већ мислило да је апсурду ту крај, ту ступа на сцену Милићевићев фамозни „саговорник“, тај вечито анонимни, свезнајући, политички прогледали дух који нема ни име ни функцију, али зна све што треба рећи како би се подупрла теза да је држава зла, тужилаштво репресивно, а претње заправо слободна мисао. Човек би помислио да је у питању професор права, судија у пензији, неки ветеран правосудне праксе, а у ствари се из реченице у реченицу открива да је у питању класични трећепозивац анархистичке реторике, стручњак за притворе са Твитера, који очито верује да је правосуђе облик диктатуре, а да су претње тужиоцима облик друштвеног активизма.

Милићевић, наравно, све то сервира са дозом лажне неутралности, као он „само извештава“. Али свима је већ јасно да се овде ради о старом, хроничном обрасцу понашања једног човека који не може да напише ни временску прогнозу, а да у њу не убаци Ненада Стефановића. Опседнутост тим човеком више није предмет новинарске анализе, него психолошке студије. И ако је у почетку у томе било бар зрно критике, данас је остала само лична фрустрација у најчистијем облику, маскирана у јавни интерес.

Софија Марић / Васељенска