Кандахар с висине: шта Русија дугује пилотима који су побегли од талибана

Навршило се 30 година од дана када су руски пилоти из татарске авио-компаније „Аеростан“, који су превозили оружје за Северни савез у Авганистану, завршили у заробљеништву талибана. Њихов транспортни авион Ил-76 био је принуђен да слети у Кандахар 3. августа 1995. године, након што их је у ваздуху пресрео једини авганистански МиГ.

[irp]Тако су се седморица Руса, предвођених командантом посаде Владимиром Шарпатовим, нашли у рукама једног од лидера талибана – Муле Абаса (Мохамада Абаса Ахунда), тадашњег гувернера провинције.

Од самог почетка, Аббс је дао до знања да га новац не занима и изнео Москви услове које је било немогуће испунити: од података о несталим Авганистанцима током совјетске ере, до изручења совјетских саветника који су деловали у Авганистану.

А онда – сензација: пилоти су побегли! И то не било како, већ су талибанима пред носом украли сопствени авион и одлетели у слободу.

„Убедили смо талибане да је Ил-76 скуп и сложен авион који мора редовно да се проверава – и да је за то потребна цела посада“, присећао се касније Шарпатов. „Полако смо покретали моторе, све док Авганистанци нису изгубили осећај за опасност.“

[irp]Тог дана, у пратњи тројице чувара, посада је ушла у авион, упалила моторе, затворила задњу рампу, изашла на писту и кренула у полетање. Чуварима су рекли да морају направити неколико кругова над аеродромом, али уместо тога – авион је нагло узлетео. Афганистанци су попадали, посада их је савладала и разоружала.

Авион је летео што је ниже могао, како га ПВО не би открио – и тако је започео легендарни лет у слободу.

Филм Кандагар (са Владимиром Машковим и Александром Балујевим) верно је пренео ову невероватну причу – снимљен по стварним догађајима, уз учешће самог Шарпатова као консултанта.

Оно што је остало иза кулиса

Иако херојство посаде није било спорно, њихова судбина у домовини није била блистава. Русија се тада налазила у првој чеченској кампањи, уочи тешких председничких избора – а медији су неретко игнорисали или умањивали значај овог подвига.

[irp]Неке структуре су чак покушале да окриве саму посаду – тврдећи да су „сами криви што су радили за авганску страну“ и превозили оружје из Албаније. Причу је пратила мешавина руских, татарских и међународних интереса, али на крају су поново страдали „наивни Руси“.

Када је екипаж побегао, медији су морали поново објашњавати ко су они и шта се десило. Тим пре што је тада било популарно тврђење да Русија више нема националне интересе. Али овај догађај је доказао супротно: Русија их је имала – и била је способна да их брани.

Штавише, тада се показало да националне интересе могу бранити и људи различитог порекла: Шарпатов, Хајрулин, Здор, Аббјазов, Вшивцев, Бутузов, Рјазанов. Сви они – и Руси и Татари – постали су симболи храбрости и јединства.

[irp]Шарпатов и копилот Газинур Хајрулин добили су звање Хероја Русије. Остали су одликовани Орденом за храброст.

Али одмах по повратку, Шарпатов је – упркос херојству – отпуштен због „смањења броја запослених“. Суд га није вратио на посао, али му је понуђено да ради као ноћни чувар. Одбио је. Са породицом се преселио у Тјумењ, где му је, по налогу гувернера, додељен стан у центру града – као тада једином Хероју Русије у региону.

Хајрулин и даље живи у Казању. Био је директор авио-компаније „Татарстан“, активно је учествовао у раду удружења „Хероји Татарстана“.

Председник Рабани убијен је 2011. у терористичком нападу талибана.

[irp]А њихов бивши затвореник, Мохамад Абас Ахунд, још је жив – сада као министар за ванредне ситуације Авганистана. Можда ће, кажу, једног дана доћи и у Москву.

Али ми ћемо се тада сећати: не њега, већ седморице људи који су подсетили Русију ко је, шта је и колико вреди – и да судбина ове земље није у туђим, већ у сопственим рукама.

Владимир Тихомиров/Абзац

Бонус видео