Илија Петровић:Ка свесрбском јединству

Јуче, 3. августа 2025. године, на Васељенској, под насловом “ОЛУЈА ЈЕ ГЕНОЦИД” Народ из Новог Сада пешке стигао у Сремске Карловце, у току припреме за обележавање Дана сећања на страдале и прогнане Србе”, објављено је да се “у Сремским Карловцима данас обележава Дан сећања на страдале и прогнане у хрватској оружаној акцији ‘Олуја’.

[irp]Обележавању ће присуствовати председник Србије Александар Вучић, као и председник Републике Српске Милорад Додик, а парастос страдалима служиће патријарх српски Порфирије”.

Као идејни а делом и стварни творац Србске Крајине, сматрао сам се обавезним да то прокоментаришем:

“Национална срамота!

‘Дан сећања’, па без званичног представника Републике Србске Крајине коју, у прогонству, представља Милорад Буха, њен председник”.

Могао је то бити закаснели одјек оне равно пет година старе вести да су се “руководства Србије и Републике Српске договорила на састанку крајем августа (2020 – ИП) у Београду о обележавању заједничког празника – 15. септембра, дана када је пробијен Солунски фронт”, празника названог Дан србског јединства, слободе и националне заставе.

[irp]Уистину, за најављену свесрбску свечаност није се могао наћи величанственији повод, будући да је у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобођење двеју србских краљевина и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева, од нешто више од 140.000 војника у саставу србске војске, учествовало најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом.

За разумевање овог последњег податка ваља знати да су у многим војним активностима србске и црногорске војске током балканских ратова и Великог рата, изузетну улогу имали добровољци у њиховом саставу; посебно се то односи на добровољце у србској војсци при пробоју Солунског фронта и у постсолунској офанзиви.

Нашавши се у једној од ових двеју војски (војсака, како се онда говорило и писало), по сопственом избору, из патриотских и националних побуда, добровољци су се у балканским ратовима, под србском заставом, одушевљено борили за коначно ослобођење од Турске, а касније, у Великом рату, и за ослобођење свих Јужних Словена из Аустроугарске и за њихово уједињење са Србијом и Црном Гором; многи од њих дали су у тој борби и своје животе.

[irp]Ови Верници Отаџбине, како се с разлогом називају, безмало све Срби из србских крајева под вишедеценијском и вишевековном угарском или аустријском окупацијом, својим учешћем у србским ослободилачким ратовима јасно су исказали своје непристајање на неприродно стање наслеђених “геополитичких” односа. Без обзира на трајање једне или друге окупације и имајући на уму даље аустријске и угарске територијалне претензије према Србској Земљи, за Србе рођене у сенци хабзбуршке круне и затечене уочи Великог рата у Срему, Банату, Бачкој, Барањи, Славонији, Кордуну, Банији, Лици, Далмацији, Србском приморју (данас познатом као црногорско), Херцеговини и Босни, ратовање у саставу аустроугарске војске није могло бити патриотски чин, нити су им Аустрија и Угарска биле отаџбина, једнако као што ни Турска током петвековне окупације није могла бити отаџбина Србима из Шумадије, или Рашке, или Зете, или Топлице, на пример. Рат за рачун Аустроугарске није могао бити рат за њихове интересе, ни по простору на коме се ратовало, ни по избору ратног противника. Има ли се све то у виду, постаје сасвим извесно да су Срби из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева својим масовним учешћем у ратном саставу србске и црногорске војске и сопственом жртвом за одбрану Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе оплемењивали и велики национални покрет за ослобођење и своје Матице и сопствене Отаџбине, завичајног дела Србске Земље.

Због свега тога, не може се сумњати ни у чињеницу да је србски добровољачки покрет на почетку 20. века био изузетно значајна појава, исто као што се не могу затворити очи пред истином да су србски ослободилачки ратови из тога периода, када и јесте било остварено свесрбско јединство, под истом заставом, у борби за слободу, судбински утицали на биолошки опстанак србског народа и његову будућност.

[irp]Нажалост, у нашим данима видљиво је да србски свет не распознаје најбоље те тековине јер су оне, понајвише злосрећним деловањем антисрбске “науке” и њених обезнањених пипака у школском систему (посредно и у политици), запретене у маглама анационалног југословенства, интернационализма, мондијализма, глобализма и којекавих других подвала савремене западне фашикратије.

Гледано из тог угла, најтрагичнију судбину доживело је свесрбско јединство.

Да се на будућност те изузетно племените и за Србе јединоспасавајуће идеје мора данас гледати с извесним резервама, овде се могу навести бар два разлога.

Први:

Године 2007, под видом да је “демократија универзална вредност, заснована на слободној вољи народа да одреде свој политички, економски, културни и друштвени систем и у потпуности учествују у свим аспектима живота”, Генерална скупштина Уједињених народа, то америчко служинче, прогласила је 15. септембар Међународним даном демократије и позвала своје чланице и све регионалне, владине и невладине организације да тај дан свечано обележавају.

Зна ли се са колико поводљивости србски свет прихвата и најиспразније пароле стране “производње”, лако се може десити да сазнање о 15. септембру као међународном дану демократије, србски 15. септембар, нарочито онај део који помиње свесрбско јединство, почне да се изговара с извињењем. Баш као што су се унитаризму, тежњи ка јединству, у брозовском времену придавала најружнија обележја, или као што се реч национализам, родољубље, љубав према сопственом народу, прогласила за најцрњи облик шовинизма или, понегде, “за последње уточиште лопова”.

Други:

Већ на самом уводу у причу о свесрбском јединству, стиче се утисак да се, без обзира на то што се помиње “регион”, договорено јединство тиче само Срба из Србске и Србије.

Тим поводом, србски члан Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик изјавио је у Бањалуци “да је обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе јединствено с тежњом да Република Српска и Србија буду једна држава, градећи сигурност и будућност целог регион… Данас имамо две државе – Србију и Српску, а тежња је да будемо једна држава градећи сигурност и будућност читавог региона, што нам нико не може одузети”.

[irp]Србија и Србска, дакле, и ништа више, и нико више!

Исти повод није могао проћи и без изјаве председника Републике Србије Александра Вучића да “нема виших и важнијих вредности од јединства нашег народа и слободе за коју су се наши преци борили, за коју ћемо се борити и у будућности. Славимо, а то ће убудуће бити и државни празник, јединство и слободу”, те да “данас славимо дан пробоја Солунског фронта, када су се, 15. септембра, војницима Србије, који су прошли кроз пакао Албаније и током ратног сукоба изгубили педесет одсто својих сабораца, прикључили добровољци из других српских крајева. Било их је десет одсто из Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Баније, Кордуна, свих делова где су Срби живели. Србин није могао да прихвати обавезу да ратује против Србина и прикључио се уз нашу једину црвено-плаво-белу заставу, која нас и данас уједињује… Ако смо јединствени, сложни, уједињени, ми Срби, а ово није само државни празник, већ свесрпски, можемо да превазиђемо све недаће, победимо све проблеме, осигурамо и гарантујемо будућност наше деце”.

[irp]Лепо речено, али зато нетачно у делу који се тиче не само србских добровољаца, већ и србских губитака “кроз пакао Албаније и током ратног сукоба”.

Оно прво, о добровољцима, тешко је објаснити због чега је уопште помињао јер је пре десетак година, у улози Председника Владе Републике Србије, избегао да расправља о предлогу овог потписника да се поништи броЗЛОвско решење (са потписом јадног Србина Александра Ранковића) из 1947. године којим су србски добровољци из ослободилачлих ратова 1912-1918. проглашени профашистима.

А и прича о србским губицима нешто је комплекснија. Јер, с обзиром на тадашњу општу здравствену ситуацију у Србији, према томе: и у војсци, средином октобра 1915. године, “убојна снага Србије састојала се на лицу места, сем рањеника и болесника, из 411.700 људи и 8.879 официра”.

[irp]Према подацима србске Врховне команде, у борбама у Србији током октобра погинуло је 18.326, умрло од рана и болести 21.647 и заробљено 28.155 војника. У току повлачења, опет према подацима исте те Врховне команде, погинуло је, заробљено, умрло и нестало 138.600 војника, макар се то не слагало с њеним извештајем србском војном изасланику у Француској да је србска војска на самом крају 1915. године била сведена на 110.000 војника и 2.350 официра. Па ће се додати да је “напуштање целе наше територије умањио дух наше војске и увећао број војника, који се је предао непријатељу”. При томе, неће се рећи да се србски добровољци нису предавали, пошто се знало да би их, у таквом случају, као аустроугарске дезертере чекала смртна казна, а и њихове породице биле би изложене одмазди. И то је био разлог што нису прављени добровољачки спискови, мада не треба занемарити ни наредбу србског Министарства војног, издату на самом почетку рата, “да се добровољци не формирају у засебне добровољачке команде, нити да се на започетој основи скупљају сами, у веће гомиле”.

То је и доказ да се оних наводних Вучићевих “десет посто добровољаца” није 15. септембра 1918. године прикључило србској војсци, пошто се предобро зна да су, чим је почео рат, од емиграната из Аустроугарске затечених у Србији, формирана четири четничко-добровољачка одреда: Јадарски, Руднички, Златиборски и Горњачки.

Зна се такође да је после неуспеле србске офанзиве у Срему и катастрофе Тимочке дивизије код Легета, недалеко од Сремске Митровице, 6. септембра 1914. године, велик број Сремаца прешао Саву и пријавио се у србске добровољачке одреде. Од пребега из Баната и Срема формирана су у Београду два одреда: Банатски и Сремски. Оба су учествовала у последњој одбрани Београда, а врло мало Сремаца преживело је ту битку.

[irp]И није непознат један документ србске добровољачке команде у Одеси који казује да је, чим је Србији објављен рат (крајем јула 1914), “из освојених босанско-херцеговачких области прешло на територију Србије до 50.000 Босанаца и Херцеговаца”, да се “у децембру 1914. г. слегао у Нишу приличан број заробљеника (према званичним подацима, њихов укупан број у Србији тада је износио око 70.000 – ИП), те да се, као добровољци, “упутише готово сви заробљени и пребегли (курзив ИП) Југословени у разне јединице у позадинску службу војске и у грађанске дужности”. Касније, до краја 1915. године, поред неодређено колико хиљада добровољаца укључених директно у србске јединице, било је формирано још десетак добровољачких одреда и самосталних батаљона; један од њих, одред Војводе Вука, бројао је око 4.000 бораца.

Према истраживањима овог потписника, из исељеништва, највише из Америке, дошло је на србска ратишта (добрим делом на Солунски фронт, али не 15. септембра 1918, већ током претходне четири године) најмање 42.300 србских добровољаца (не рачунајући ту најмање 3.918 по имену познатих чланова страних медицинских мисија), од којих је, именом и презименом, препознато више од 10.600, међу њима око 1.960 из Херцеговине и Босне и око 3.380 из Србске Крајине и Хрватске. (Рачунајући и оне “остале”, пребеге и из заробљеништва, само из двају невеликих личких срезова “Кореничког и Удбинског… нашло се у Великом рату око 3.000 солунских добровољаца” – скоро трећина оних Вучићевих десет посто).

[irp]Има ли се све то у виду, прича председника Вучића о десет посто добровољаца из “Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Баније, Кордуна (да му се не замера што није поменуо Банат, Бачку, Барању и Славонију – ИП), свих делова где су Срби живели”, потпуно искривљује слику стварнога стања, а помињање “Крајине”, да ли Беле, Неготинске, Кучке, Бихаћке, Скадарске, Шестанске, Цазинске или још неке од познатих у некадашњој Југославији, само потврђује истину да ововременој Држави Србији још увек није познато да је постојала Република Србска Крајина.

Због таквог односа према Србима из Србске Крајине – и онима који тамо још преживљавају, и онима који су током Рата за крајишку независност (1991-1995) избегли и на самом његовом крају отуд прогнани и уточиште нашли у Србској или Србији (од 800.000, ту их је барем 600.000, а са њиховим рођацима настањеним од раније и цео милион) -, није за чуђење што се у њиховој свести развија чак и мржња према неким поступцима Државе Србије. (Примера ради, недавно је одбијен предлог да се крајишким борцима, због права на пензију, призна учешће у Рату за крајишку независност). У тој мржњи иде се толико далеко да се, нарочито од оних који су “успели” да у Србији, недуго по доласку, изграде велелепни пословни простор, могло на једном научном скупу чути не само јадиковање над судбином оних Крајишника које је Србија, током прве половине 1995. године, покушала да, као “самосталне добеглице”, покупи и врати у Крајину, еда би тамо помогли ослабљеној одбрани – “научно” названо “лов на Крајишнике” -, већ и “мудрост” да су Србија и Хрватска заједнички извеле ону геноцидну “олују”. И није зло само у томе, ниједном од тридесетак тамо, тада присутних Крајишника није то засметало.

[irp]Уз податке крајишког “Отаџбинског фронта” из Новог Сада, саопштеним на годишњој скупштини 29. септембра 2023. године, у обновљеној “неовисној” Хрватској:

– Само у Карловцу, Дубровнику, Осеку и Спљету остало је без станарског права преко 35.000 србских породица;
– У хрватским војним и полицијским акцијама “Бљесак” и “Олуја” убијено је и нестало 2.596 Срба, од којих 579 жена и 21 дете;
– Из Републике Србске Крајине протерано је 265.000 Срба, а из сеоских и градских насеља неоустшке Хрватске још 124.000;
– Спасавајући децу, Крајишници су старе и немоћне оставили на милост и немилост неоусташкој “уљудби”;
– Уништено је и спаљено преко 24.000 сеоских домаћинстава, а још толико је оштећено;
– Уништено је приближно13.000 привредних објеката и 182 пољопривредне задруге, 400.000 пољопривредних машина, 64.000 моторних возила, 980.000 грла крупне стоке, 18 милиона чокота винове лозе, 8 милиона стабала разних воћки, 120.000 кошница, 24.000 бунара;
– У пет епархија Србске православне цркве које делују у међународно признатој Хрватској уништено је 130 храмова, а тешко оштећено још 160 православних храмова;
– Уништена је богата архивска и музеолошка грађа о србском бивствовању на просторима брозовске Хрватске;
– Опустошене су србске школе и библиотеке са припадајућим књижним фондовима и ћириличким и латиничким;
– Нестали су бројни топоними који сведоче о њиховој србској природи;

Онда као разложне треба прихватити речи професора Светозара Ливаде (1928-2022), да за Србску Крајину “све то представља демографски слом”.

[irp]Александар Вучић, председник Републике Србије, не мисли да је то био “демографски слом” јер, како је то пре две-три године рекао на некој крајишкој свечаности, “ми никада у Београду нисмо могли да разумемо колико људи у Крајини воле своју Србију и шта Србија њима значи. Ви сте они који заједно са свима другима, али рекао бих, са још више енергије, ентузијазма, амбиције, жеље да покажете колико вредите гурате нашу земљу напред. И зато вам хвала на томе. И никада нећете заборавити своја огњишта и нико не жели да заборавите своја огњишта, неки други су вас отерали одатле. Србија има довољно велико срце, а ви, Крајишници, имате највеће срце и за вас и вашу Крајину и за нашу Србију и данас, када наша земља иде убрзано напред, али и када имамо не лаку ситуацију на Косову и Метохији, када смо притиснути од свуда, ја знам да и наш народ, српски народ на Косову и Метохији, огромну подршку има од свог крајишког народа и знам да сте увек уз њих и знам да бринете за њих, једнако или више од онога колико сте некад бринули за себе”

Да ли “Србија има довољно велико срце” – превелико је питање, зна ли се да су се “руководства Србије и Републике Српске договорила на састанку крајем августа (2020) у Београду о обележавању заједничког празника – 15. септембра, дана када је пробијен Солунски фронт”, празника названог Дан србског јединства, слободе и националне заставе”. Како је све то празновање остало празњикаво без Србске Крајине, лако се може десити да 15. септембар, нарочито онај део који помиње свесрбско јединство, почне да се изговара с извињењем. Баш као што су се, речено је већ, унитаризму, тежњи ка јединству, у броЗЛОвском времену придавала најружнија обележја, или као што се реч национализам, родољубље, љубав према сопственом народу, проглашавала за најцрњи облик шовинизма., чак и као “последње уточиште лопова”
Коначно, да би договор о празнику названом Дан србског јединства, слободе и националне заставе заиста стекао свесрбска обележја, Држава Србија мораће да “провери” сва своја досадашња знања и “знања” о Србској Крајини.

[irp]Није довољно што ће председник Србије Александар Вучић, на синоћном скупу у Сремским Карловцима, ономе поменутом у уводној реченици овога текстића, поручити да “највећи део српског народа не жели да се одрекне свог српског имена и презимена – ни Крајишког, ни оног из Црне Горе, ни оног из Републике Српске”, да је “огромно крајишко срце, а у њему љубави највише према Србији”, те да Крајишници доприносе “напретку Србије” тиме што дају “своју децу Србији” и што је воле “више од својих домова” (из којих су прогнани или избегли) јер су “хтели са својим народом” да живе.

Додамо ли томе председничку личну и државну гаранцију “некоме тамо” неимнованом да “биће и живеће Република Српска” а о Републици Србској Крајини ни речи, онда је препоручљиво запитати се са којим су циљем изговорене похвалне и захвалне речи србским Крајишницима који су уточиште нашли у Србији.

[irp]По нечем ‘вамо, то неодољиво намеће утисак да је ововремена Држава Србија прихватила “савет” академијског историчара Чедомира Попова (1936-2012), 19. јануара 1992. године дат својим сународницима да сузе сопствене националне интересе и да их потом жилаво бране:

“Народи кроз историју пролазе кроз фазе ширења, али и кроз периоде повлачења. Ми можда негде морамо учинити корак уназад, напустити неке своје амбиције, на пример ову да са другима живимо у заједничкој држави, да би(смо) сачували сваког Србина у тим границама. То је стара, природна и разумљива тежња сваког народа да има државу која ће се простирати до места на којима живи и последњи њен сународник. Због очувања оног што се некад звало национална супстанца, или сада – национално биће, неопходно је учинити корак уназад и напустити неке територије. Морамо зато прецизно утврдити докле можемо и морамо да бранимо сопствени национални интерес”.

Тешко Србу свуда без својега!

Илија Петровић/Васељенска

Бонус видео