Изгнана вера: Судбина СПЦ на Косову

Српска православна црква (СПЦ) званично је демантовала тврдње да патријарх Порфирије и епископ бачки Иринеј воде тајне преговоре са косовским властима о потписивању „основног споразума“ између СПЦ и такозване Републике Косово.

Врх СПЦ назвао је такве наводе медија неистинама, клеветом и покушајем да се „дестабилизује српски народ на Косову“. Другим речима, косовски Албанци су, према тумачењу Цркве, покушали да преваре и Цркву и народ – али нису успели.

Наиме, у јавност је доспео наводни текст тог „споразума“, по коме би СПЦ добила пуну слободу деловања на Косову и Метохији, могућност регистрације правног лица и стицање својине над свом историјском имовином Патријаршије на том простору.

Међутим, Српска православна црква је одбила чак и хипотетичку могућност таквог договора – иако је деценијама управо такве ствари захтевала. У том парадоксу крије се цела трагедија савременог српског православља.

Зашто је Црква одбила?

Зато што за СПЦ Косово није засебна држава. Косово је Србија – аксиома која се унутар СПЦ не доводи у питање. Као што Грузијска црква не прихвата одвајање Абхазије, тако ни СПЦ не признаје „независно Косово“. Сходно томе, нема с ким да се потписује било какав споразум.

[irp]За црквене великодостојнике, косовске власти су „разбојничке банде“ и „окупатори“. А са окупаторима – као и са терористима – нема преговора.

С друге стране, реалност је сурова. На Косову данас живи мање од 2% православних хришћана. Већина Срба је протерана или побегла у таласима насиља, а по попису из 2024. године чак 93,49% становништва декларише се као муслимани. У таквом окружењу православље полако нестаје.

Од 1999. године, по различитим проценама, уништено је до 150 српских храмова и манастира. Оно што је преживело – данас пропада или захтева скупу обнову, за коју постоје ограничена средства, углавном из Русије. Један од најболнијих примера је Храм Христа Спаса у центру Приштине – никад довршен, а данас предмет јавних расправа: да ли га срушити или претворити у музеј страдања косовских Албанаца?

А коме је Црква уопште потребна?

Православних је све мање, а албанској већини српско наслеђе није блиско. Ипак, појављују се нови трендови:

Косовске власти схватају културну и материјалну вредност хришћанских споменика.

Увиђају да хришћански идентитет може бити политички користан за евроинтеграције.

[irp]Унутар интелектуалне елите јавља се „покрет повратка“ хришћанској прошлости Албанаца.

У прилог томе говоре и археолошка открића – као што је базилика из VI века у Улпијани, финансирана из фондова ЕУ. Косовари су убрзо почели да говоре о „нашој древној цивилизацији“ и „хришћанским коренима Албанаца“.

Али ни то не значи добродошлицу за СПЦ.

Уместо отварања према СПЦ, Приштина је кренула да гради сопствену, паралелну структуру – „Косовску православну цркву“. Њен вођа је албанац Никола Џуфка, самозвани „архиепископ“ који богослужи на албанском, са заставом Ослободилачке војске Косова иза себе.

СПЦ га назива расколником, шарлатаном и политичким инструментом, али власти у Приштини га промовишу као алтернативу српској јерархији. За њих, епископ рашко-призренски Теодосије је представник „фашистичке“ и непријатељске организације.

[irp]СПЦ поручује да „остaje уз свој народ“, али њен народ је – у очима Цркве – искључиво српски. Косовски Албанци су „варвари“ и „туђинци“. У таквом етноцентричном приступу нема мисије, нема отварања, нема места за Цркву у новом поретку.

Изгледа да су косовске власти намерно пласирале лажну вест о наводном споразуму – не би ли натерале СПЦ да га јавно одбаци. И управо то се догодило. СПЦ је одлучно рекла „не“, чиме је Приштина добила одрешене руке за даљу „црквену независност“ и изградњу сопствених симбола – попут „архиепископа са аутоматом“.

[irp]Ово је прича без победника. Са једне стране, СПЦ је остала верна себи, али по цену изолације. Са друге, Косово наставља изградњу државности – али без духовне дубине и помирења.

Такозвани премијер Албин Курти једном је рекао: „Религије су долазиле и одлазиле, али ми смо и даље ту“. У томе се можда и крије нова косовска парадигма: вера више није приоритет, већ само инструмент – или културни трофеј.

Анастасија Коскело/Абзац

Бонус видео