Да ли је покушај убиства полицајца резултат политичког и медијског програма рушења полиције и тужилаштва?
Када је један полицајац у Ваљеву, ван дужности, брутално нападнут мачетом и потом остао без руке, вест је пролазно обишла наслове као још једна трагедија у сенци политичких дешавања. Али оно што је остало иза видљиве сцене серије наслова црне хронике јесте суштинско питање: да ли је овај напад резултат све агресивније кампање прозападних медија који последњих дана неуморно раде на сатанизацији српске полиције али и одлука четири судије за претходни поступак Вишег суда у Београду?
Наиме, последњих месеци, на улицама Србије сведоци смо низа насилних протеста и блокада, који су прешли границу мирног окупљања и попримају, не само обележја организованог насиља, већ како поједини правни стручњаци наводе, залазе и у домен тероризма. Оно што је посебно алармантно, јесте да се, уместо организатора тих скупова, професора, активиста, студената и представника невладиних организација, на прве линије конфронтације с полицијом гурају малолетници и млади људи, често без јасне свести о томе за шта се и за кога боре.
Та борба, упркос реторици о наводној слободи и правди, не одражава борбу за државу, већ борбу против државе. А као први непријатељи тог друштвеног слоја проказани су управо органи безбедности, односно српска полиција.
У том правцу, протеклих дана уочљив је појачан и агресиван медијски фронт усмерен на дискредитацију полиције, представљање сваког њеног поступка као насиља, а сваког приведеног насилника – као жртве.
Управо у том медијском амбијенту, четири судије за претходни поступак Вишег суда у Београду донеле су некакву интерну одлуку која је, иако формално обликована у оквиру строже правне квалификације, као напад на службено лице, у својој суштини представља потез с јасно политичком позадином. Јер, иако се такав напад законом препознаје као теже кривично дело, начин на који је квалификован у контексту дешавања на јавном скупу није ништа друго до покушај да се из поступка елиминише Више јавно тужилаштво у Београду, које би иначе било надлежно да процесуира починиоце по основу тежих облика насиља, као што су насиље на јавном скупу и групно изазивање нереда.
Таква одлука, без обзира на правну формулацију у коју је упакована, у јавности је протумачена , с правом, као јасна и отворена порука да се полицајци могу нападати и да нападачи неће имати веће последице. Уместо да поступају у складу са законима који предвиђају јасну санкцију за насилна дела током нереда, судије су, својом вештом, али по потреби блокадерског покрета, практично аболирале нападаче и омогућиле њихов повратак на улице.
Управо у контексту чињенице да смо захваљујући њиховој одлуци уместо заштите правног поретка добили зелено светло за анархију, треба посматрати брутални напад који се догодио у Ваљеву, када је млади полицајац, који у том тренутку није био на дужности, више пута исечен мачетом по рукама и стомаку. Осумњичени нападач, А. Т. (2003) из околине Мионице, ухапшен је због покушаја убиства.
Овај догађај, иако се није десио на јавном скупу организованом од стране блокадера, не може се и не сме посматрати изоловано. Јер је управо овај напад на полицајца епилог једног општег процеса рушења поверења у институције, сатанизације полиције и подстицања насиља кроз медијску и судску подршку насилницима.
Када се у јавности недељама ствара утисак да су полицајци злотвори, да је њихова дужност “насиље над грађанима”, када се свако приведено лице проглашава жртвом репресије, а правни систем изиграва тако да их што пре врати на улице, није чудо што појединци ту слику преточе у конкретну акцију.
То није само правни проблем. То је друштвено и безбедносно урушавање. Зато је данас логично питање: да ли ћемо дозволити да се на полицију гледа као на легитимну мету? И, шта ће бити сутра, када полицајци, свесни да их систем не штити, почну да одбијају да интервенишу?
Софија Марић / Васељенска
