Григоријево зидање Скадра на Бојани

Григорије је три деценије градио сопствени „Скадар“ – зидине од медијских наступа, опозиционе реторике и епископског бунта.

Уместо да брани државу Србију, позиционирао се као стални критичар власти, без понуђене одговорности.

Уместо да уједињује Цркву, појављивао се као перманентни извор подела и антипатријаршијске реторике.

Његов однос према духовним оцима (Павлу, Атанасију, Амфилохију) показује комплекс очеубиства: одбацивање за живота, а присвајање њиховог ауторитета након смрти.

Као „антиауторитет“, Григорије истовремено критикује власт, Патријарха и Сабор, док самога себе представља као наследника „слободе“.

[irp]Његов политички и јавни ангажман не гради заједницу, већ производи раскол и сумњу у институције.

Историјски гледано, остаје као зидар сопственог рушења – зидине његовог „Скадра“ сваке ноћи падају, јер у њима нема темеља ни жртве.

Српска епика памти зидине Скадра као симбол заједништва и жртве. У Григоријевом случају, тај мит је обрнут: зидине које он зида грађене су од речи против државе и Цркве, без жртве и без љубави. Његово „зидарење“ није на трагу градитеља нације и вере, већ на трагу критичара и расколника.

Григорије је доследно наступао као опонент државе. Уместо пастирског тона, његов језик је био политички: Србија је „епоха лажи и преваре“, власт је увек непријатељ, а „река слободе“ једини лек. Са дистанце Немачке, он је постао коментатор, не учесник. Такав дискурс не нуди решења, већ само бунт без преузимања одговорности. У суштини, он је у српском јавном простору постао опозициони политичар у мантији.

[irp]Уместо да штити јединство, Григорије је отворио врата подела. Његова критика Сабора и отворено супротстављање Патријарху показује модел „антиауторитета“. Уместо послушности канонима, он уноси медијску драму; уместо саборности – индивидуални став. На тај начин он није ојачао Цркву, већ је у јавности створио утисак да епископи могу бити опозиција сопственом патријарху.

Његова историја са владиком Атанасијем и митрополитом Амфилохијем показује образац одбацивања. Атанасија је практично истиснуо из манастира, Амфилохија игнорисао, а патријарха Павла јавно доводио у питање. Данас, када су сви они упокојени, он себи присваја титулу „наследника“. Тај парадокс оцеубиство за живота, а потом присвајање ауторитета, па уништавање истог, показује духовну неконзистентност, али и лични комплекс.

У јавности, Григорије се појављује као парадоксална фигура: епископ који одбацује власт Цркве, а истовремено жели да буде схваћен као „глас савести“. Он није само политички критичар, већ и богословски опонент Сабору. У томе постаје „антипатријарх“ – човек који није биран, али делује као алтернатива ономе који јесте. Ово је суштина његовог пројекта: лична харизма уместо институционалне одговорности.

Сваки његов наступ гради зидину од речи, али свака наредна ноћ те зидине руши. Нема темеља у Христу, већ у политичкој реторици. Нема жртве ради заједнице, већ самопромоције. Као у песми о зидању Скадра, зидине нестају јер у њима нема онога што траје. За разлику од народног мита, где се жртвује најближе ради трајности, Григорије није ништа жртвовао – напротив, увек је штитио самога себе.

[irp]Историја ће га памтити не као градитеља, већ као онога који је зидао рушевине. Његова борба против државе није донела плод, његова критика Цркве није донела јединство, његова реторика о слободи није донела сабрање. Све што остаје јесте зидина од речи које се саме урушавају. Уместо пастира, добили смо опозиционо-медијског епископа; уместо градитеља, рушитеља; уместо Скадра на Бојани – Скадар у рушевинама.

„Све што виси, нека отпадне“
Блаженопочивши Патријарх Иринеј

Извор: фејсбук страница Angie Frangos

Портал 083