Супердржава: зашто и данас остајемо неравнодушни према Ивану Грозном

Прошлост увек баца сенку на будућност – зато у руској историји није било, нема и неће бити противречније личности од цара Ивана Васиљевича Грозног. Мишљења су ту подељена до крајности: за једне је он свети цар-државник, за друге сурови тиранин и убица. А најчудније је то што већина ових спорова има мало додира са самим историјским Иоаном IV.

Дуго времена, хроничари и историчари нису посебно издвајали Ивана Грозног међу осталим руским владарима. Тако је, рецимо, историчар XVII века Андреј Лизлов описао га једноставно као победника над Казанским канством. Чак је и Михаило Ломоносов истицао његову енергију, дух и храброст, помињући тек успут његову наглу нарав.

Није ни чудо – од Петра Великог па надаље, руска елита је гледала на Европу као на узор, док је ранија епоха често представљана као „мрачни векови“. Али зар је смислено мерити ко је од тих „варвара“ био суровији? Јер и у Европи тог доба владали су подједнако крвави владари – Луј XI, Ричард III, Хенри VIII и други.

[irp]Тек је Николај Карамзин у XIX веку отворио велику расправу о Грозном својом „Историјом државе Руске“. Он је унео елементе романтизма у представљање прошлости, осликавајући Ивана IV као тиранина и безумника, узимајући за основу и сведочанства кнеза Курбског (често називаног „првим руском иноагентом“), и сумњиве приче о наводном убиству царевића, па чак и књиге страних путописаца, склоних да приказују Русију у најмрачнијем светлу.

Тако је Грозни постао „модна“ тема. Њему су посвећиване поеме, драме и романи – од Лермонтовљеве „Песме о купцу Калашњикову“ до „Кнеза Сребрјаног“ Алексеја Толстоја.

Међутим, по налогу цара Александра II, Ивана Грозног нису уврстили у велики новгородски споменик „Хиљадугодишњица Русије“ (1862). На њему су били приказани његови савременици и блиски сарадници – прва жена Анастасија Романовна, митрополит Макарије, Јермак Тимофејевич – али сам цар, који је владао скоро четири деценије, био је изостављен.

Тај покушај брисања из историје није прошао без последица: већ у наредним деценијама, у руском друштву јавља се мисао да земљи није потребна „либерална слобода“, већ „тврда рука“ – нови Грозни. Тако је он поново оживео у свести народа, не толико као историјска личност, већ као архетип – суров, али праведан отац нације.

Његови браниоци истицали су: „Да, био је суров, али сурово је било и време. Кажњавао је, али је кажњавао с разлогом.“

Његови противници, пак, све више су га приказивали у мрачним бојама. Најпознатији одраз ових спорова је филм Сергеја Ејзенштајна, који је, по оцени многих, готово карикатурално оцрнио лик владара.

Спорови о Ивану Грозном трају и данас. Али у свим тим расправама често недостаје једно – сам историјски Иоанн IV, као стварна личност. Њега тек треба сагледати у правом светлу, ослобођеном митова и страних предрасуда.

[irp]Јер, прошлост, као што је речено, увек баца сенку на будућност.

Владимир Тихомиров/ФСК.РУ