НИЈЕ ИСТРАЖИВАЧКО НОВИНАРСТВО ВЕЋ ОПЕРАЦИЈА СТРАНИХ СЛУЖБИ: Како је незаконито прислушкивање постало оружје за политички притисак

Добар део јавности забавља се тумачењем садржаја незаконито прислушкиваног разговора између директора Јунајтед групе Стена Милера и генералног директора Телекома Србије Владимира Лучића, прави скандал у ком је на делу операција страних служби, пролази испод радара. Није спорно шта је ко коме рекао, већ, ко је, како и зашто тај разговор снимио? Још важније, ко је тај снимак проследио организацији OCCRP и њиховом партнеру у Србији, КРИК-у?

Најпре, треба подсетити да је у питању приватна комуникација два функционера, једног из приватног, другог из државног сектора. Ниједан од њих није изразио сагласност да се њихов разговор снима, нити је накнадно пристао да се исти јавно објави. Аудио-запис се, дакле, појавио на јавном простору као доказ нечије активности која, како год да се квалификује пре свега јесте незаконита. Уколико је у питању неовлашћено прислушкивање од стране трећег лица, реч је о кривичном делу, а ако је у питању страна служба, што је имајући у виду историју деловања „ових истраживачких медија“, реч је о оперативној активности стране обавештајне мреже на територији Србије. И ту долазимо до оног што је најбитније.

Нико се још није запитао како је једна, формално-новинарска мрежа каква је OCCRP дошла у посед таквог снимка. Овде није реч о некаквом инсајдерском допис незадовољног радника, папарацо фотографија или снимак који је направио неки пролазник, реч је о професионално снимљеном телефонском разговору. Такав снимак прави неко ко има капацитете и дозволе, или их нема, али делује у складу са обавештајним интересима.

И ту се се отварају кључна питања и оно што заиста треба да буде тема овог објављеног разговора: да ли су у Србији страни новинарски партнери скористили податке који потичу из деловања обавештајних служби? Ако јесу, онда не говоримо више о слободи медија, већ о утицају страних служби кроз медијску логистику.

Јер, у тренутку када медијски простор све више контролишу организације попут КРИК-а, Н1 и низа других платформи које су све до једне повезане са страним фондовима и страним амбасадама, појава једног оваквог снимка јесте више од инцидента. То је званичан доказ да постоји систем у којем медији делују као канал за пренос обавештајних информација, и то на штету државе у којој послују. И да не буде забуне, свако друштво има право да зна шта ради његова власт. Али ниједно нема обавезу да прихвати податке прибављене незаконитим путем, од структуре која није одговорна његовим грађанима и која, у овом случају, искључиво служи као вид медијског притиска и стварања лажних наратива о цензури, али и поводом за креирање још једне од бројних афера које су искарикиране путем истих медија.

Зато се овде више не може причати о истраживачком новинарству, овде је кључна чињеница да је реч о оперативној сарадњи медија и страних обавештајних структура. И то је нешто на шта држава не сме остати нема. Јер ако неко у Србији, или било где на свету, може да прислушкује, снима и објављује разговоре, а да притом не сноси никакве последице, онда то више није демократија, него отворени надзор над државом. И не од стране народа, него од стране интереса који са народом немају никакве везе, напротив.

Софија Марић / Васељенска