ОД ДЕЈТОНА ДО ДИКТАТУРЕ: Републици Српској за 30 година узели војску, порезе, границе, судове и Брчко, а сад траже послушност!

Формирање нове владе Републике Српске поново је у први план изнело старо, али никада затворено питање: шта је од онога што је Српској загарантовано Дејтонским мировним споразумом до данас остало, а шта је временом, често без сагласности, постепено преношено на ниво заједничких институција?

Кандидат за премијера Сава Минић рекао је да ће нова влада за један од својих приоритета имати управо повратак на изворне принципе Дејтона, не ради сукоба, већ ради враћања равнотеже која је тада успостављена и потписана као услов трајног мира. Како је нагласио, током последњих тридесет година, надлежности Републике Српске су, корак по корак, смањиване, и то без уставних измена, без јавне расправе, и често ван било каквог демократског процеса.

Према званичним анализама и бројним изворима из институција Републике Српске, у овом периоду Српска је изгубила контролу над читавим низом области, од безбедности и финансија, до правосуђа, граница и инфраструктуре.

Тако је до 2006. године Република Српска имала сопствену војску, Војску Републике Српске, која је функционисала у складу са Дејтоном, са својом командном структуром и унутрашњом организацијом. Оснивањем јединствених Оружаних снага БиХ, ова надлежност је укинута, а ентитети су остали без било какве контроле у области одбране.

У области финансија, ствари су се промениле 2004. године, када је формирана Управа за индиректно опорезивање, а две године касније уведен и јединствени систем ПДВ-а. До тада су приходи од пореза директно припадали ентитетима, док су сада под управом државне институције, што је у пракси довело до централизоване расподеле новца.

Надзор над границама до 2000. године спроводили су ентитетски органи. Формирањем Граничне полиције БиХ, та надлежност је прешла на ниво државе, а Република Српска је изгубила могућност контроле свог територијалног улаза и излаза, што је до тада сматрано елементом њене стварне аутономије.

У првој деценији 2000-их година, основани су и Суд и Тужилаштво БиХ, који су преузели део надлежности које су раније припадале ентитетским правосудним органима. Поред тога, све чешћи утицај високог представника и присуство страних судија дали су правосуђу обрисе међународног протектората, што је све више улазило у колизију с Дејтонским принципом равноправности.

Посебно болно питање јесте статус Брчког. Иако је та територија по Дејтону припала Републици Српској, арбитражном одлуком из 1999. године створен је Брчко дистрикт, под директним суверенитетом БиХ, чиме је тај део територије фактички издвојен из обеју ентитетских надлежности.

Коначно, током година су и области као што су ваздушни саобраћај, железнице и телекомуникације прешле под надлежност заједничких агенција, што значи да ентитети више немају сопствену регулативу ни у овим, иначе техничким, али кључним инфраструктурним системима.

Иако се у делу јавности у Федерацији и међународним институцијама овакав развој тумачи као „природна еволуција државе“, у Бањалуци га доживљавају другачије, као систематско и политички вођено слабљење Републике Српске и њених институција, уз занемаривање духа и слова Дејтонског споразума.

Минић је, говорећи о томе, поручио да повратак изворним дејтонским овлашћењима не значи рушење БиХ, већ покушај да се вратимо на договор који је био предуслов мира, договор који није наметнут, већ потписан.

Према званичним подацима институција Српске, током ових 30 година пренето је више од 70 надлежности на ниво БиХ, и то најчешће без сагласности Народне скупштине РС. Управо у томе се и крије највећи проблем: не у томе да се неке ствари мењају, већ у томе што се мењају једнострано, без пристанка оних на које се те промене односе.

Захтев за повратак Дејтону тако добија нову тежину у контексту све чешћих институционалних блокада, спорова око уставности и све мањег поверења у заједничке институције. Није, дакле, реч о томе да Република Српска нешто руши, већ да тражи да јој се врати оно што јој је већ једном дато.

Милутин Недељковић / Васељенска