Какву историју сервирају нашој деци: „Музеј 90-их“ са професорима који би и Балканске ратове прекројили?

Центар за грађанско образовање (ЦГО) из Подгорице, уз подршку „Културног фронта“ из Србије и уз финансијску помоћ Холандије и Француске, организовао је недавно радионицу под називом „Музеј 90-их – нов приступ учењу“. Пуна три дана – од 4. до 6. септембра – гимназијалцима су предавали историчари из Црне Горе и Србије о томе како треба да посматрају трагичне догађаје из 90-их.

Прекић – од „јединих ослободилаца“ до „велике Србије“

Један од предавача био је историчар Аднан Прекић, који је већ одавно познат по својим „иновацијама“ у тумачењу историје. Управо он је недавно на друштвеној мрежи Икс оспорио да је српска војска ослободила Пљевља 1912. године, и предложио да се мурал посвећен српском пуковнику Миливоју Анђелковићу замјени ликом Пека Дапчевића, који је у град ушао тек 1944. године.

„Једини ослободилац Пљеваља је Пеко Дапчевић“, написао је Прекић, занемарујући чињеницу да постоје војни документи и архивска грађа која недвосмислено потврђује да је у јесен 1912. српска војска, у сарадњи са црногорским трупама, ослободила град од Османлија.

Да ствар буде занимљивија, исти тај Прекић је на трибини Матице црногорске изјавио да Његошева капела на Ловћену „није Његошева, него Карађорђевића“, симбол „велике Србије“ и „подгоричке скупштине“.

По њему, митрополит Амфилохије је наставио „континуитет начертанија“ сваки пут када би на планини подигао крст или обновио храм.

Овакви да уче младе о 90-им?

И сада, управо такви „стручњаци“ држе часовe гимназијалцима о „ратним злочинима“ и „деконструкцији манипулативних наратива“. Поставља се питање: ако је за Прекића 1912. „лаж“, а Његошева капела „симбол велике Србије“, шта тек можемо очекивати када младима објашњава деведесете?

Да ли ће и ту бити неки „једини ослободиоци“, неке „лажне жртве“ и неки „српски митови“ које треба прецртати са зидова и из уџбеника?

Оправдано је питати се да ли ово само још један од низа пројеката којим се кроз „нове приступе“ систематски утиче на младе генерације како би прихватиле ревизију српске историје – од Балканских ратова, преко Његошеве капеле, па све до деведесетих. Када такве лекције долазе у гимназије, онда је логично тражити одговор: шта је права сврха „Музеја 90-их“? Да се млади науче критичком мишљењу – или да се прихвати једна идеолошка визура која српску историју види као низ „митова“ и „пројеката велике Србије“?

ИН4С