Балкански мир по турској мери: Не заборавимо да многи Турци Балкан и даље зову Румелијом

Први састанак Балканске мировне платформе, одржан у Истанбулу, представљен је у јавности као чин дипломатске одговорности и регионалне зрелости, али иза пажљиво оркестрираног протокола крије се најава нечега што својим дометима далеко превазилази оквир „међусобног поверења“ и „економске сарадње“, како је званично формулисано.

Домаћин скупа, турски министар спољних послова Хакан Фидан, није ни крио да иницијатива долази из самог врха турске спољне политике, што додатно указује да је реч о делу шире, стратешки планиране и континуирано спровођене платформе која има за циљ не површну, већ суштинску реконфигурацију балканског простора у складу са дугорочним интересима Анкаре.

Питање које се отвара само по себи гласи: шта то тачно Турска, као сила с јасним историјским претензијама и дефинисаним неоосманистичким приступом, сматра миром? И како је могуће да се под термином „регионална стабилност“ на једно место стављају и Република Србија и тзв. Косово, чији статус представља темељни камен спотицања сваке реалне интеграције? Присуство српског министра спољних послова на састанку где се Косово третира као равноправна држава није дипломатска нијанса, већ политичка чињеница са далекосежним последицама, јер у формалном приступању једном таквом формату Србија, хтела то или не, даје легитимитет управо оној структури против које наводно води преговоре.

• АЛАРМ ЗА УЗБУНУ! Брисел финансира великоалбанску војску: Српска земља постаје платформа за нову џамахирију

Истовремено, изјаве представника српске власти, попут државног секретара Министарства спољних послова Немање Старовића, који отворено говори о спремности на „веома велике компромисе“, додатно ослабљују позицију Београда, који, под притиском наводне конструктивности, постепено прихвата правила игре у којима његова сопствена државност губи тло под ногама. У том смислу, Србија се у све већем броју формата, попут овог у Истанбулу, појављује као добровољни учесник једне врсте геополитичког позоришта у коме су сви други играчи већ поделили улоге, док се од ње очекује да служи као декоративни статиста, или у најбољем случају, глумац без текста.

Циљ таквог формата није ни економска сарадња, ни транспарентно повезивање у области саобраћаја или енергетике, већ поступна, дискретна, али доследна изградња новог политичког поретка на Балкану у којем ће Турска заузети улогу надзора, посредника и на крају арбитра. То није спекулација, већ дугогодишња пракса турске дипломатије, која увек иза инфраструктурних иницијатива уноси и политички садржај, а иза израза „платформа мира“ крије намеру да се регион трансформише у складу са моделом који ће Турска, а не Брисел или Вашингтон, дефинисати и наметнути.

Да би се разумела суштина, довољно је сетити се како Турска зове Балкан: не као географску целину, већ као Румелију — појам из османског наслеђа, којим се означава територија изгубљена, али никада заборављена. У тој логици, пројекти интеграције нису знак напредне сарадње, већ механизми постепеног враћања утицаја на простор који се и даље доживљава као сопствени. Управо зато не чуди што су на истанбулски скуп позване државе и ентитети који Турској одговарају у њеној визији будућег Балкана, а што Србија, пристајући на такав формат, прелази црту коју сама формално негира.

Када држава која тврди да је неумитна у одбрани територијалног интегритета седне за сто са онима који ту територију негирају, то није компромис већ пораз. Када се тај пораз пак представи као дипломатски успех и стратешка флексибилност, онда говоримо о политици која је свесно прихватила понижење као методу. Мир који се нуди из Анкаре није исто што и мир који подразумева једнакост, узајамно поштовање и стабилност. Тај мир није стање равнотеже, већ процес преобликовања, у којем се државе попут Србије одричу суверенитета да би сачувале илузију међународног легитимитета.

Милутин Недељковић / Васељенска