Цена страсти: зашто су наложницама кинеског императора даривали смрт

О чему су сањале наложнице у харемима турског султана? Како је неволица Роксолана постала најмоћнија жена Османског царства? Зашто су кинеским наложницама даривали црвене свилене мараме?

О овоме говори културолог Вјачеслав Павлов у емисији „Загадке човечанства“.

Сан о султановом харему

Позната Хјурем-султан, или Роксолана – минијатурна Славенка с ватреном косом и снажним карактером – прошла је пут од робиње до вољене супруге султана и постала једна од најмоћнијих жена у држави.

Историја показује да наложница заиста може концентрисати власт у својим рукама. Али само лепо лице није било довољно – требала је и прорачунатост, цинизам, флексибилна моралност и велико сналажљивост како би преживела међу другим „лепим и опасним“ женама.

„Најпожељније је било постати мајка будућег султана, односно ући у личне одаје владара“, објашњава турколог Евгенија Ларионова.

Харем је имао седам друштвених нивоа:

Џарије – ниско рангиране слушкиње, које чисте и брину о вишим наложницама.

Калфе – старије горничне, које управљају харемом и обучавају новајлије.

Средњи слој укључује Усте, Одалке, Гезде и Кадине – највише рангиране жене које су родиле султану децу, али не нужно наследнике престола.

Харем као последица ратова

Много жена у хареме долазило је као ратни плен. Кримски ханови често су извршавали упаде у северно Причерноморје, хватајући хришћанке из Московског царства или Речи Посполитој. Славенка Роксолана била је ретка – упорна, непокорна, а можда је као дете изгубила контакт с родином и продата на тржишту робова.

Главна мисија харема била је рађање наследника. Лажи, завере и интриге биле су саставни део живота у дворцу. Султан је могао имати само једног сина од наложнице, а потомак који би стигао први у Стамбул постајао је нови владар. Постојао је чак закон који је омогућавао новом султану да погуби све своје браће.

Црвена марама – знак смрти у Кини

Сасвим другачија судбина чекала је кинеске наложнице. Када је умро император, његовим најдражим наложницама даривана је црвена свилена марама. То је значило да морају поћи с владаром у загробни свет. Ту сурову традицију увео је први император династије Мин, Чжу Јуаньчжан.

„Не све наложнице добијале су овај знак. То је сматрано посебном частом – знаком избраности“, каже Павлов.

Девојке које би добиле црвену мараму углавном су задављиване или троване. Ову праксу је у другој половини XV века званично забранио император Чжу Цичжен, поред смрти изјавивши:

„Не могу да поднесем да људе сахрањују заједно са императором. Мој дуг је да прекинем ову варварску традицију.“

Наследници нису хтели да крше његову вољу, па је традиција окончана.

В.Т./Васељенска