Илија Петровић: Западни походи на Србе – исти циљеви кроз векове: уништење народа и историјског памћења

Својевремено сам “у врх” једне своје књижице уписао, нешто као мото, да “народ који не показује бар мало агресије, осуђен је на пропаст”, мисао позајмљену, чини ми се, од историчара Василија Крестића (1932), што ме је повремено нагонило да у неким својим текстићима подсетим и себе и (не)очекиване читаоце на србске промашаје не само у тумачењу сопствене прошлости, већ и у несхватању много чега што Србе сналази у свакодневици – и у “домаћој радиности”, и у међународним односима.

Најсвежија потврда те тезе добијена је уз мој осврт на текст “Словени против светског зла” Олега Платонова, објављен на порталу “Борба за веру” и на почетној страни држан десет (10) дана, да би, по пријему тог осврта, био повучен у “позадину”, на “трећу линију иза фронта”. У свему томе, уредничка логика била је врло проста: можда је десет дана “хваљени” текст, макар колико словенски био обојен, заиста фелеричан, али му не треба супротстављати било шта што би се бавило србском националном мишљу или би, по нечем ‘вамо, подсећало на Србство.

Те логике чврсто се држе и бројни медији са националном фреквенцијом, којима је зазорно да у (в)етар пусте иједну реч посвећену србским националним интересима. Али, зато, њихови (к)аналитичари утркују се који ће вештије продрети у сутрашње или прексутрашње снове неког белосветског председника или канцелара, чак и ако се у њима не наслућује ни “с” од србског.

Кад већ тако поступају они што су себи присвојили неприкосновено право да оформљују и тумаче јавно мишљење, разумљиво је што “осталима” само преостаје да се повремено приупитну шта их снађе и шта би с оним што је стварно о нечему било њихово сопствено мишљење.

У одсуству било каквог одговора на то наивно питање, понеко се и усуди да, за своју душу и, можда, душу некога свог истомишљеника, проговори или запише реч или две неуклопиве у оно што се представља као “јавно мишљење”.

Па је, тако, примера ради, Диогенис D. Валаванидис (1955, Београд), председник Центра за заштиту хришћанског идентитета, основаног зарад “одбране јединства Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, која је у данашњем времену угрожена више него икада пре у својој дугој историји”, дозволио себи да у тексту “Православни великодостојници – нови бискупи Римокатоличке цркве”, објављеном на порталима “Борба за веру” (https://borbazaveru.info/content/view/20747/1/) и “Седма сила” (https://sedmasila.rs/diogenis-valivanidis-pravoslavni-velikodostojnici-novi-biskupi-r/), грдно замери водећим политичким личностима Европске уније што уверавају “да се постојаност европске културе и цивилизације баштини на темељима Талмуда, који представља најпознатије дело јеврејске литературе од првих векова хришћанске ере, у којем су и данас хришћани окарактерисани као ‘омрзнута секта’, док је опис лика Исуса Христа богохулно изопачен. Недвосмислено, на овај начин се покушава променити генетски код и лична карта народа Европе, која почива на хришћанским вредностима, хеленској философији и римском праву”.

Евроунијати се на то неће ни освртати, чак и ако овај потписник замери центристи Валаванидису што још увек није сазнао да је, на пример, француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889) поодавно, пре нешто више од века и по, у својој студији о праву у државама старога века (1864) записао да су Јелини и Латини, као новодошли у земље зване данас Грчка и Италија, поробљавањем многобројнијих србских старинаца постепено преузимали највећи број њихових култова, пре свих култ породице, култ огњишта, култ брака, култ својине, култ умрлих… и на њима темељили своје будуће цивилизације и своје наводно првенство на освојеним територијама, те да је његов земљак, слависта Сипријан Робер (1807-1857), петнаестак година раније констатовао да су Срби почетни народ-мајка а њихов језик, србски, језик-мајка.    Друга је ствар што Валаванидис мисли да Русија “као држава отворено признаје нашег створитеља Господа Исуса Христа; признаје и афирмише хришћанске вредности; традиционалну породицу и концепт националног суверенитета, па је самим тим, у извесног смислу, постала метафизички непријатељ” западном неолиберално-фашикратском Заладу који не жели да победи Русију као државу, већ “идеју” на којој она постоји.

Толика и таква “мисаоност” онемогућује Валаванидиса да се присети бар Наполеоновог похода на Русију (1812), Октобарске револуције (1917) изведене са јединим циљем да се царска Русија растури, Хитлеровог удара на Русију (1941) у коме су му војно помогли сви европски народи осим Срба и Грка, а не види, ко зна због чега, да је већ помињани Запад подстакао Украјину и финансијски и материјално и војно да “начне” Русију, како би он, фашикратски Запад, у одређеном тренутку ушао “у игру” и окончао оно што му је још пре нешто више од дванаест векова постављено као циљ.

Бројне војне походе на Србе у истом том периоду укључујући и петнаестак крсташких ратова против њих, али ни ововремену “употребу” не само којекакве отпадне наводно политичке опозиције србскоме роду, већ и разних ректума, дркана и профукњора у школском систему, скоро невидљивих и нечујних у кака(о)фонији разних блокадеришта купљених по још разнијим буњиштима (неки од њих, силом неприлика, обрели су се у “аутономном” Ректорату Новосадског универзитета, те су га не знајући шта их је снашло, прилагодили своме ранијем станишту), Валаванидис не помиње, ваљда као непостојеће или, можда, безначајне, мада му је као духовном прегаоцу морало бити познато да се тај већ помињани духовно јалов Запад – оптерећен комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете (1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25) и знајући да се налази “на зачељу стварања цивилизације у Европи” -,    данас врло труди да Србима (у које се, као древно србско племе, сврставају и Руси), творцима људске цивилизације, дође главе.

Насупрот ономе што читамо код Валаванидиса: “Колективни Запад… оличен у Америчком културном и политичком систему… не жели да победи државу (Русију – ИП), већ идеју”. Не би ли оправдао ту разлику, он ће, барем као наговештај америчке “идејне” победе, навести да су неки важни носиоци православне “идеје”, архијереји који су, у име Живе Православне Цркве били дужни да ту “идеју” тумаче, шире и чувају – цариградски патријарх Вартоломеј, волоколамски митрополит Иларион Алфејев и владика бачки Иринеј Буловић учествујући “у раду римокатоличког ‘Сабора’ бискупа којим је председавао папа Бенедикт XVI” -, недвосмислено потврдили свој бискупизам, али и спремност да ту “идеју”, као своју, личну, приватну, без борбе предају западном “културном и политичком систему”.

И опет насупрот, овога пута Валаванидису, Милан Гајовић, из Подгорице, у тексту “Маршал Жуков: Ми смо ослободили Европу од фашизма, али нам они то никада неће опростити” (https://sedmasila.rs/marsal-zukov-mismo-oslobodili-evropu-od-fasizma-ali-nam-oni-toто-/), устврдиће да “Русија (царска, комунистичка, или демократска, свеједно) била је, јесте и биће, за Запад, глобални непријатељ и неуклоњива препрека за остваривање њиховог трајног и неупитног циља – поробљавања планете… најзначајнија и директна пријетња за мир и стабилност у евроатлантској зони”, те да је “њихов главни циљ уништење Русије, као велике силе”.

Како тај циљ ни у једном од тих похода није остварен, чак ни током Другог светског рата у коме је, како то пише Гајовић, на немачкој страни, уз око четири милиона немачких војника, на Источном фронту учествовало и око 850.000 војника из западноевропских и средњеевропских држава, “у послијератном периоду је примјењивана тактика економског исцрпљивања Совјетског Савеза (Русије), прије свега, трком у (нуклеарном) наоружању и свемирским истраживањима., што је довело до распада СССР-а, 1990. и 1991. године”.

Ма колико била чудна руска “распадна” трка у свемирском и нуклеарном “истраживачком” наоружавању, још чудније ће бити историчарске медитације Чедомира Антића (1975), изложене 11. августа у емисији “Свет са Спутњиком”, о невољама у које је запала Србска, а које се не тичу Русије, још мање Србије. Он те невоље баш и неће представити радним људима и грађанима јер, по свему судећи, није му јасно ко кога, ко за кога, ко против кога, ко за “грађанску државу”, ко “против српске нације”, ко задовољан “на почетку”, али ће зато предложити “да Србија… каже отворено на којој је страни, мислим да сви ми треба да се определимо. Јако је лоше што неки политички фактори у Србији представљају ово као борбу против корупције. Ово није борба против корупције. Ово је борба против српске нације. Та прича о грађанској држави је чиста лаж. Нису хтели грађанску државу у Југославији, нису хтели грађанску државу Црногорци у СР Југославији, нису хтели Албанци у Србији, иако су добили оно чиме би Срби у Хрватској, у Црној Гори, у Босни, били задовољни да су им то дали на почетку”.

Биће да је Александар Ђурђев (1980), председник Српске лиге, понешто од тога успео да схвати, те је необавештеном свету објаснио да “није Србија, нити председник Александар Вучић у рату са Западом. Оно што је чињеница јесте да поједини западни центри моћи спроводе најсавременије форме хибридног рата са јасним циљем – да униште суверенитет Србије и да је сврстају у ред послушничких држава. То није борба Србије против света, већ одбрана права да останемо своји, независни и слободни”.

У причу се 20. августа умешао и Александар Вучић (1976), изјавом да се некоме може учинити “да не постојимо. Чиниће вам се да смо поражени…    У једном тренутку видећете сву одлучност државе Србије. Искористићемо све што нам је на располагању да вратимо ред, мир и поредак у нашу земљу. И то ћемо да урадимо. Супротставићемо се свим спољним притисцима, свима који нам прете, који нас упозоравају, шта све сме и може, а до сада смо од њих видели да су управљали уношењем хаоса у нашу земљу и победићемо”.

Не рече нам куд из Србије нестадоше “ред, мир и поредак”, када ћемо видети, ко Србију притиска споља, ко јој прети, ко упозорава, ко све сме и може, ко то од њих управља хаосом у Србији… А некоме би користило да је то рекао…

Уместо њега, извесни Андреј Ивањи, уредник портала “Време”, одушевљени “западњак” пресрећан што му Енглези изговарају презиме као Ајвањи (https://www.danas.rs/vesti/drustvo/andrej-ivanji-vucic-je-u-kini-medju-liderima-koji-ne-mare-za-zak/), објашњава нам да је председник Вучић отпутовао у Кину, “тамо где му је стварно место”, не би ли се мало дружио са разноразним лидерима источњачких деспотија    – и Русије и Кине међу њима, пошто су се тамо налазили и њини председници – које “не морају чак ни да формално хају за било какве законе и било каква демократска начела”. Па каже како је све видљивије “да се огољеном силом спроводи мимо закона, мимо институција, воља некога у врху Српске напредне странке”, да је, кад се говори о србској спољњој политици, Вучићу све време полазило за руком да се игра “политике несвесности”, да стоји на клацкалици, да својим саговорницима говори оно што они желе да чују и да држи ту неку равнотежу себи отворене опције због унутрашњих питања. “Али је врло могуће да је то још један покушај да упозори Запад да би он могао да пређе скроз на другу страну и да уведе Србију у неку тесну коалицију са Русијом и Кином, што је све мимо и безбедносне и спољне политике Европске уније којој Србија формално тежи”.

Говори ли се о безбедносној политици Европске уније, ваља узети у обзир и разматрања Владимира Кршљанина, дипломате, песника и научног радника који се, на прилично неодређен начин, бави руским и србским страдањем у двама светским ратовима, а има у виду и да хибридни рат, неоружано, пласирањем најразноврснијих лажних података на медијима и друштвеним мрежама, “траје непрекидно, од настанка Британске империје и Руског царства до данас” (https://sedmasila.rs/vladimir-krsljanin-lekcije-xx-vekaвека/). При томе, он ће признати да су се “Срби и Руси, браћа, увек борили за бољи свет. И у тој борби су били највеће жртве. Али и победници”, мада ће у свему томе дати непревазилазну предност Русији. Учиниће то тврдњом да су Други Рим (Константинопољ, Цариград) и Трећи Рим (Москва) “исходишта свих достигнућа европске цивилизације”. Занемариће при томе или му, можда, није познато оно што су већ помињани Сипријан Робер и Фистел де Куланж писали о србском народу, ономе древном.

Вратимо ли се западној “безбедносној политици”, запазићемо Кршљанинов став да “јеретичка и демонска антицивилизација, чији је врхунац и крај антиљудска јудеоанглоамеричка Империја, приватна, глобална и огрезла у крви”, јесте “срушила Други, а на наше очи гине у сукобу са Трећим Римом”, али и његово наивно уверење – карактеристично за сваког и изнадпросечног Србина спремног да, зарад “братства и јединства”, лако заборави и опрости чак и злочине геноцидне природе над његовим родом -    да “носиоци зла нису поменута три народа, него злочинци који су њима завладали и до данас, убијајући милионе, сејући сукобе и обмане, покушавају да владају светом”.

Кад већ за “гусарску, колонијалну, зеленашку и приватну западну империју” каже да је антиљудска, не пита се како то да већ вековима, кроз бројне генерације, тим империјама увек завладају злочинци а не, бар понекад, и који човекољубац, потпуно искључује “варијанту” да се злочињење неког од империјалних народа “уграђује” у његов генетски код. Дода ли томе да чак и кад се у “западној империји” осмисли нека “човекољубива доктрина”, као што је то била “радикална комунистичка идеологија” , она и није била намењена за примену “на изворишту антицивилизације, већ у земљама где је потреба за човекољубљем била највећа – у Русији, Србији, Кини, Латинској Америци, Југоисточној Азији, Африци…” – није му допрло до свести да је “човекољубива доктрина” осмишљена са јединим циљем да уништи Србе и Русе, србско и руско православље. Видљиво је то из чињенице да је Комунистички манифест “брисао” породицу и Отаџбину, а његови творци морали би бити сваком Србину и Русу препознатљиви по отвореном антисрбизму и антисловенству. Јер, Енгелс је доказивао да су Јужни Словени (ово се најчешће може читати као Срби) “нужно контрареволуционарни”, да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице, Маркс је тврдио да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, док су обојица “знали” да је остварена “револуционарна” парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на физичко, или биолошко, уништење Словенства: “Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам”.

На манифестни тероризам и Марксово потапање мислио је Џорџ Грајм Ватсон (1927-2013), историчар и књижевни критичар, професор на Кембриџу, када је написао да “можда многима није познато да су само социјалисти отворено заговарали геноцид у 19. и 20. веку… Енгелс је писао о ‘класној борби’ говорећи марксистичким терминима… Говорио је о вулгарности и прљавштини Словена… Маркс је био отац савременог политичког геноцида. Не знам ниједног европског мислиоца модерног доба пре Маркса и Енгелса који је отворено заговарао расно истребљење. Не могу наћи ништа пре њих. Претпостављам да је све почело с њима”.

Уз повелику вероватноћу да је то Србима све то остало непознато јер се званична историјска неука не меша у свој посао, проф. др Винко Перић, самопредстављен као војвода од Републике Србске, записаће да “и данас код наших наивних Срба имамо пуно патриотских дилетаната који верују слаткоречивим и лукавим хрватима у стилу ‘Братства и Јединства’, па се друже заједно и на улици, упијају усташке софистициране поруке против Вучића, излазе као терористи на улице, иду на њихово море, купују њихове производе, слушају њихову музику и певаче, слушају медије који емитују свакакав усташки шунд… итд… итд.”

Нешто је отворенији био портал ИН4С на коме је 30. јула објављен текст “Срби као геноцидан народ? Историјска неправда у служби геополитике” (https://www.in4s.net/srbi-kao-genocidan-narod-istorijska-nepravda-u-sluzbi-geopolitik/#googlr_vignete), у коме се подвала о србској геноцидности не заснива чињеницама, “већ на политичкој потреби да се српски фактор ослаби и изолује… као средство за трајну дискредитацију српског народа у целини.

Зашто Срби?

Српски народ, који је у оба светска рата био на страни антифашистичке (а ђе нађе “антифашистичко… у оба светска рата” -    ИП) борбе и поднео огромне жртве, сада се представља као извор нестабилности и репресије. То је историјски апсурд. Србија је у    изгубила четвртину становништва, а у Другом светском рату претрпела масовна страдања, нарочито у логорима Независне Државе Хрватске. Упркос томе, у савременој историјској и медијској интерпретацији, управо се Срби означавају као главни кривци за сва зла на простору бивше Југославије…

Шта је крајњи циљ?

Ревизија историје на Балкану није усмерена само против Србије из освете или предрасуде. Она је део шире стратегије редизајнирања региона у складу с интересима великих сила. Србија, као земља која не пристаје на улогу поданика и чува елементе државног суверенитета, представља препреку тим плановима. Слабећи њен легитимитет кроз наметање колективне кривице, покушава се трајно обесмислити њен положај у региону”.

Само се може претпоставити да “Енциклопедија српске дијаспоре : Срби у европским земљама”, књига која, по пасуљцу из којега је своју “науку” произвео кијевски историчар Е. В. Шишкин а као прилог ревизионистичкој “историји” прежвакавао др Марко Лопушина, србску прошлост види тек “од јуче”.

Занемаримо ли бесмислице др Марка Лопушине да су “прави људи Србије, Шумадинци и Моравци… да су… Шумадинци цели српски народ дизали два пута на устанак против Турака и протерали их са српских земаља у Балканским ратовима”, те да су “били јунаци Првог светског рата, као војска у свињским опанцима, која је савладала монархистичку германску армију”, из његове “Енциклопедије” могу се преузети бескрајно будаласта “знања” да су “прави преци Срба живели на украјинској земљи у раном средњем веку. И то у земљи Бојкији, која се налази на западу Украјине. У петом и шестом веку Стари Словени су потиснути од источних освајача, прво населили подручје између Одре и Лабе, затим Чешку, Моравску, велики део данашње Аустрије, Панонију и Балканско полуострво. Историчари на тим европским просторима препознају Србе Бојки, па Раци, Кавкаске Србе, Лужичке Србе и Србе на Балканском полуострву”.

Баш тако пише један представљач поменуте књиге документујући то “тврдњом” др Марка Лопушине да се “на простору данашње Србије и Балкана наш народ помиње 822. године. Када се точак историје окренуо, Срби су почели да се враћају у прастари завичај, на север Европе. Историчари бележе од Косовског боја 1389. године осам великих сеоба Срба. Највише је упамћена сеоба 60.000 Срба у Угарску, коју је водио патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић у лето 1690. године. Ова четврта сеоба је трајала четрдесетак дана, а Срби су населили Мађарску, Аустрију, Хрватску, Румунију, Словенију и дошли до Чешке. У Русију и Украјину формирали су два града-државе: Нову Сербију и Славјано-Сербију. Срби који су у овом таласу преплавили Европу ударили су темеље српске заједнице, која је у наредном периоду непрестано расла”.

Буди бог с нама!

– Да ли се “точак историје окренуо”, па је са њега спало или се под њим дубоко у земљу сабило знање које Сипријан Робер у својој књизи о Словенима из Турске исказао речима да свет види “седиште словенске моћи само у Русији… Али, далеко од тога, да може да буде искључено из оквира словенских области Подунавље – њихова осовина и средиште… Прве словенске масе заблистале су на великој реци… Те џиновске расе најживотворнија артерија словенског тела, Дунав само је, дакле, словенска река”. Кад је то већ написао баш тако, он је србскоме народу дао назив почетни народ мајка, а његовом језику, србском, назив језик-мајка. Преведено на нашки, то значи да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа. Необорив доказ за такву тврдњу јесте чињеница да данас једино србски народ броји 7533. годину; сви остали народи много су млађи и настајали су на темељима и тековинама србске цивилизације;

– Да ли су из Украјине или “прастарог завичаја са севера Европе”, или се, примера ради, Срби на Хелму (данас Балкану)    од пре коју хиљаду година    не препознају као Трибали (Србљи) и Трачани (Рашани, Раси);

– Да ли се “на простору данашње Србије и Балкана наш народ помиње 822. године”, а шта ћемо са Винчом и винчанским писмом, Лепенским виром и стаништима шаторског типа на отвореном, Беловодама и индустријском прерадом метала;

– Да ли “упамћена сеоба 60.000 Срба” или, можда приближно 40.000 породица углавном из Србије, што би, с обзиром на бројност тадашњих породица могло бити до 250.000 душа;

– Да ли “упамћена сеоба… у Угарску” или су тада “Срби населили Мађарску, Аустрију, Хрватску, Румунију, Словенију и дошли до Чешке… и у овом таласу преплавили Европу”… са свих “60.000”.

Но, није крив др Марко Лопушина, у то га је увела Држава Србија задужујући “Службени гласник”, своју службену институцију, да службено “објасни” србскоме народу да је нико и ништа,    да је од јуче, да је као “Стари Словен” у петом и шестом веку “номадио” између Одре и Лабе, затим по Чешкој, Моравској, великом делу данашње Аустрије, Паноније и Балканског полуострва (које се тада још није тако ни звало), да би се, “када се точак историје окренуо, “Срби почели да се враћају у прастари завичај, на север Европе”.

Тако, сви около, као киша око Крагујевца.

Нико да погоди у мету.

Да србском народу каже истину: циљ ововременог фашикратског Запада исти је као што је то био циљ и њихових дванаестовековних претходника – уништење србскога рода.

Јесте да се историјска неука у Срба, овога пута пером др Смиље Аврамове (1918-2018), не упушта у којекакве векове, она казује да је “између САД, Ватикана и Немачке склопљен 1976. године тајни споразум” чија је “једна од тачака… била – тотално уништење Православља… јер је то једини хомогенизирајући моменат православних земаља који има политичке димензије и… једина теолошка мисао… која се може везивати са цивилним схватањем друштва и са оним што они зову глобализација, уз онај минимум социјалног момента”, али ни то јој не вреди јер ће Александар Вучић, у улози Председника Републике Србије, јутрос, 6. септембра, рећи да не може говорити о њиховим циљевима јер га то не занима…

То “незанимање” одавно је познато овом потписнику, каo што добро зна да разна информативна гласила у Србији, наводно националне оријентације, упорно избегавају да се баве истином.

Сви они великодушно препуштају србскоме народу да сам сагледа сопствену кончину.

Илија Петровић / Васељенска