Да ли Француску чека непалски сценарио: масовни бунт, институционална криза и управљање улицом
Док светска јавност прати развој ситуације у Непалу, где је народни бунт младих под именом Gen Z Movement довео до погибије више од деветнаест особа у сукобима са полицијом, Француска, једна од кључних чланица Европске уније, корача у врло сличном смеру. Сцене из Париза, Бордоа, Лиона и Тулуза све чешће подсећају на оно што се дешава у Катмандуу, с том разликом што у случају Француске постоји већи институционални отпор, али и дубља политичка нестабилност.
На улицама Париза, хиљаде демонстраната блокирају раскрснице, железничке станице и аутобуске терминале. Слоган протеста, „Block Everything“, јасно указује на метод борбе, парализа система као начин изражавања неповерења према новоименованом премијеру Себастијану Лекорнуу, петоме по реду за мање од две године. Његово именовање уследило је након што је парламент изгласао неповерење Франсоа Бајруу, а то је само последњи у низу потеза који су дубоко уздрмали политичку сцену у Француској.
Полиција је реаговала применом шок-бомби и сузавца, приведено је између 75 и 200 особа, зависно од извештаја. У више градова, грађани су запалили контејнере и блокирали главне саобраћајнице, а у Паризу је чак обустављен и саобраћај ка главним железничким терминусима. Француске власти су на улицу извелe преко 80.000 припадника снага безбедности, укључујући 6.000 у главном граду.
View this post on Instagram
Оно што изазива посебну пажњу је структура учесника протеста. Првобитно покренути од стране група блиских десници, протестима су се врло брзо придружили левичарски и антисистемски покрети, као и студентске и синдикалне групе. Такав пресек указује да није реч о идеолошки вођеном бунту, већ о дубоко укорењеном незадовољству системом као таквим.
Док се све ово одвија, Француска улази у кризу која све више подсећа на моделе које је сама својевремено подржавала у другим државама. Протестни покрет „Block Everything“, који блокира саобраћајнице, железничке линије и јавне установе, резултат је не само промене премијера, већ и дубоког незадовољства грађана политичком елитом. Нема више поверења у институције, ни у изборе, ни у партије. Оно што Француска сада доживљава почиње да личи на сценарио који је преко финансијских и логистичких канала подржавала у државама попут Непала.
Иронија је у томе што механизам утицаја који је Запад годинама користио у другим земљама, сада долази кући. Логика „извоза демократије“ почиње да производи последице унутар самих извозника. Протести у Непалу, који су ослоњени на структуре подршке из западних земаља, сада делују као модел који се враћа у Француску, не више као спољна политика, већ као унутрашња нужност. Уместо да контролише сценарио, Париз га живи.
Уместо лажних дилема, остаје једно право питање: да ли ће Француска коначно осетити ефекте сопственог политичког софтвера, сада кад су улице њене, а не туђе?
Васељенска
