Цртам, али не знам шта: ко о чему Рајић и Кокановић о имунитету

На сајту „advokatskakomora.wordpress.com“, заправо личном блогу адвоката Чедомира Кокановића који је само узурпирао назив „адвокатске коморе“, ваљда да би узурпирао и мало ауторитета, овај адвокат се осврнуо на наводне „удбашке пашквиле“ (иако је он тај који, из непознатог разлога, објављује податке о поступајућем судији, ваљда у намери да на њега изврши непримерени притисак) желећи да их подучи о природи имунитета судије Уставног суда.

Адвокат цитира одредбу чл. 103, ст. 3 Устава: „Народни посланик који се позвао на имунитет не може бити притворен, нити се против њега може водити кривични или други поступак у коме се може изрећи казна затвора, без одобрења Народне скупштине“.

Иако занемарује да се одредбе о имунитету народног посланика тек сходно примењују на судије Уставног суда, он ствари поставља крајње једноставно: „ако се судија Уставног суда позове на имунитет он НЕ може бити кривично гоњен, а ако се судија Уставног суда не позове на имунитет он може бити кривично гоњен“. „Прилично јасна ствар. Јасније од овога би било једино да нацртамо“ каже он.

Међутим, већ у следећој реченици – Кокановић објашњава. „Поменути члан 103. Устава, даље у ставу 6. каже: ‘Непозивање народног посланика на имунитет не искључује право Народне скупштине да успостави имунитет.’ Дакле, чак и да се професор Петров није позвао на имунитет, сам Уставни суд би могао против његове воље да му успостави имунитет.”

Како сад то? Супротно тек претходној реченици, испаде да се не може гонити, не само посланик који се позвао на имунитет, већ ни онај народни посланик који се НИЈЕ позвао на имунитет, уколико имунитет успостави Народна скупштина. Изгледа да „јасна“ формула адвоката Кокановића ипак и није толико јасна. Још кад бисмо додали и могућност да се, уз одобрење Народне скупштине, могу гонити и они посланици који су се позвали на имунитет, од Кокановићеве формуле не би остало ништа. Изгледа да је, ипак, потребно нешто и нацртати.

То донекле и признаје Кокановић, покушавајући да објасни природу имунитета судије Уставног суда –, па каже: „Једино ако би мимо воље и жеље професора Петрова Уставни суд некако сазнао за предметни кривични поступак, Уставни суд би могао да му успостави имунитет“. Остаје нејасно, међутим, како адвокат Кокановић замишља ситуацију у којој Уставни суд „некако сазнаје“ за „предметни кривични поступак“. Да ли тако што неко од судија, шетајући градом, пречује „причу“ поступајућег судије кривичара или јавног тужиоца, после чега би требало да потрчи и брже-боље сазове седницу Уставног суда на којој би се одлучивало о имунитету (само нејасно по чијем захтеву?). Како би уопште изгледао поступак одлучивања о имунитету у том случају, на основу којих чињеница и у односу на које евентуално кривично дело би Уставни суд донео одлуку о имунитету, на који би се пословни број позвао? Ваљда би и све ове појединости Уставни суд требало такође „некако“ да сазна. Рекао би човек да би било најпогодније да их Уставном суду саопшти поступајући орган, не би ли се управо на основу њих и донела одлука о имунитету. Још кад би се неко сетио да то решење пропише као правило, да судије не морају да се служе методом „некако“ и сазнања о могућим кривичним поступцима против њихових колега стичу на улицама или по трговима.

На срећу, неко се тога и сетио. Тако Пословник о раду Уставног суда чл. 5 прописује: „Захтев за одобрење за одређивање притвора за судију Суда и захтев за одобрење за покретање кривичног поступка или другог поступка у коме се може изрећи казна затвора, надлежни орган подноси председнику Суда (…) Суд одлучује о имунитету судије Суда на првој наредној седници од дана пријема захтева за одлучивање о имунитету судије.”

Дакле, поступајући орган је дужан да, пре покретања кривичног поступка или одређивања притвора против судије Уставног суда, тражи одобрење тог суда. Без обзира на вољу уставног судије о чијем се имунитету одлучује. То, напослетку, и пише у допису проф. Петрова који је Кокановић, кад га је већ објавио, могао и да прочита. У том поднеску нема никаквог „призива имунитета“, већ се објашњава редослед корака који је потребно предузети, пре него што се створе услови за покретање кривичног поступка у конкретном случају.

Ако адвокат Кокановић ипак остаје при својој замисли да се о имунитету судија Уставног суда одлучује само када се на њега претходно позову те судије, остаје питање како, на пример, адвокат Кокановић замишља ситуацију у којој тужилаштво жели да покрене истрагу против судије Уставног суда – и тиме отпочне кривични поступак. Да ли би тужилаштво прво требало да обавести предметног судију Уставног суда о намери да против њега покрене истрагу односно кривични поступак, остављајући му времена да се изјасни да ли ће или не да се позове на имунитет, не би ли, у случају да се уставни судија позове на имунитет, тужилаштво захтевало одобрење за покретање истраге односно кривичног поступка од Уставног суда? Да ли исто тако функционише и случај одређивања притвора? Да ли тада поступајући суд доставља на изјашњење судији Уставног суда предлог тужилаштва за одређивање притвора? Можда тужилаштво непосредно обавештава судију Уставног суда о намери да против њега поднесе предлог за одређивање притвора – чекајући изјашњење уставног судије – које потом доставља, заједно с предлогом за одређење притвора, поступајућем суду – а овај, све њих заједно, Уставном суду – који ће у коначном да одлучи да ли у конкретном случају (треба да) постоји имунитет или не?

Ипак, много природније и логичније делује управо оно што чл. 5 ст. 1 Пословника о раду Уставног суда управо и прописује – захтев за одобрење за одређивање притвора за судију Суда и захтев за одобрење за покретање кривичног поступка или другог поступка у коме се може изрећи казна затвора, надлежни орган подноси председнику Суда, а Суд одлучује о имунитету судије Суда на првој наредној седници од дана пријема захтева за одлучивање о имунитету судије, без обзира да ли се судија тог суда позвао на имунитет или не. Управо је то оно што је поступајући орган и у овом поступку био дужан да уради, а није.

Изгледа да је, поред Рајића, и Кокановић спавао на предавањима Уставног права. А мислили смо да нема горег правника од Рајића.

За Васељенску пише удбашки портпарол судије и професора Уставног права