Рат на Косову био је увод за Украјину

НАТО се тихо распада, европске државе ће доћи до закључка да морају саме да се бране.

Руско оружје је превагнуло. Са војног становишта, положај Украјине је безнадежан, истиче за „Политику” бивши саветник Пентагона и пуковник америчке војске у пензији Даглас Макгрегор. Он сматра да се, након састанка америчког и руског председника Доналда Трампа и Владимира Путина на Аљасци, а упркос свему што се дешава, назире крај рата на истоку Европе.

„Америчка војна помоћ Украјини опада, а европске државе немају ресурсе, нити подршку јавности да наставе рат још дуго”, сматра Макгрегор.

Какав би облик могао да добије потенцијални мировни споразум, Русија је унела Луганск, Доњецк, Запорожје и Херсон у Устав иако над тим областима још није остварила пуну контролу. Сматрате ли да би Москва због мира могла да одустане од дела тих територија?

Те територије су сада део Русије. Оно што је руско оружје освојило на бојном пољу неће бити стављено на преговарачки сто. Пошто државе НАТО-а немају ни вољу ни способност да промене ову реалност, нема шансе да се нови статус кво промени.

Може ли се уопште очекивати да мировни споразум буде трајан, с обзиром на ранија искуства са споразумима из Минска?

Режим у Украјини није поуздан преговарачки партнер за Русију. Нажалост, имајући у виду понашање садашњих влада САД, Британије, Француске и Немачке, Москва не може да очекује одржив, на уговору заснован мировни споразум. Међутим, владе у Лондону, Паризу и Берлину су политички на апаратима за одржавање у животу. Врло је вероватно да ће доћи до промене. Када се то догоди, на власт ће вероватно доћи националистичке владе које неће имати интерес да наставе непријатељство према Русији. У међувремену, Словачка и Мађарска поставиле су пример који ће вероватно следити и друге земље источне Европе с временом.

Које су последице овог рата за Запад?

НАТО се тихо распада. Европске државе ће доћи до закључка да морају саме да се бране. Формираће нове безбедносне аранжмане, засноване на заједничким регионалним и културним интересима. Вашингтон мора да се фокусира на догађаје унутар сопствених граница и у западној хемисфери. Амерички народ све гласније захтева ову промену у вођењу спољне и одбрамбене политике САД.

Да ли Кину видите као потенцијалног миротворца који декларативно подржава територијални интегритет Украјине или као савезника Русије?

Кина је одлучно против сукоба са било којом државом или савезом држава. Пекинг је пре свега заинтересован за свој пројекат „Појас и пут”. Кинези су фокусирани на економски развој, а не на рат. У том погледу, Русија има огромну улогу у пројекту, захваљујући свом утицају широм централне Азије и Блиског истока. Профитабилна трговина Русије и Кине чини сваки покушај Запада да их окрене једну против друге немогућим. У том смислу, Русија и Кина су фактички савезници.

Били сте учесник у рату на тзв. Косову 1999. године, а касније сте изјавили да је бомбардовање Србије била грешка. Које су биле кључне заблуде и лоше процене у то време?

Косово је био корак у стратегији Вашингтона да уклони Слободана Милошевића са власти и претвори Србију у сателит НАТО-а. То је био увод у већу драму која ће се одиграти у Украјини после 2014. године. По мом суду, ваздушна кампања је била и непотребна и погрешна. Био сам добро упознат са историјом региона, а нарочито Србије, али су се на моје аргументе сви оглушили. Вашингтон је био нестрпљив да употреби силу. Амбасадор Ричард Холбрук, који је предводио амерички преговарачки тим у Босни и Херцеговини и, на крају, током преговора у Дејтону у новембру 1995, тврдио је да су амерички ваздушни удари на српске снаге око Сарајева дали позитивне резултате. Другим речима, постојало је уверење да ће оно што је „успело” против Срба у БиХ успети и на Косову. Поред тога, између 1995. и 1999. развила се нека врста емоционалног беса усмереног против Милошевића и Србије. Та мржња, чини се, била је карта за улазак у елитне кругове. Нема сумње да је генерал Весли Кларк унапређен и премештен са положаја у Јужној команди САД у Врховну команду савезничких снага у Европи (САЦЕУР) како би агресивно водио кампању на Балкану против Милошевића.

Шта се дешавало иза затворених врата током тог рата, како су се одвијале унутрашње геополитичке калкулације и какву је улогу тзв. Косово имало у ширем стратешком оквиру Запада?

Један од чланова администрације председника Била Клинтона који је предводио кампању бомбардовања и промене режима у Београду рекао је: „Косово је почетак демократске револуције која ће се проширити од Београда све до Москве.” Треба имати на уму да је 1999. године Вашингтон још био уверен, након операције „Пустињска олуја”, да је америчка војна моћ ненадмашна и да се може употребити за промену режима у Београду. У том смислу, Косово је било лабораторија за експериментисање са стратегијом смене режима, која ће касније бити примењена у Ираку, Либији, Сирији и Украјини. Важно је нагласити да је већина тога осмишљена независно од председника Клинтона, који се није осећао пријатно у сфери спољне политике коју није разумео. Када му је представљен коначан план за војну интервенцију против Србије, главни заговорници – државна секретарка Медлин Олбрајт, потпредседник Ал Гор, саветник за националну безбедност Сенди Бергер – инсистирали су да ће ваздушна кампања успети. Клинтон је питао Веслија Кларка колико ће трајати, а он је, у суштини, одговорио: „Неколико дана, недељу или највише десет дана.” Ова процена се свидела председнику, јер је Клинтон, оптерећен скандалом због афере са Моником Левински, желео да се кампања брзо заврши.

Да ли је било других реакција унутар команде?

Када су ме у Белгији питали колико би кампања могла да траје, одговорио сам да може потрајати шест дана, шест недеља, шест месеци или шест година. Речено ми је да грешим и да се Срби никада дуго не држе заједно. Нисам био једини. Многи високи европски официри приватно су се противили ваздушној кампањи. Један немачки генерал био је толико потресен бомбардовањем Београда на годишњицу немачког напада на град 1941. године да није могао да задржи сузе. Попут многих од нас, и он је мислио да НАТО постоји да спречи рат у Европи, а не да га започне. Када је ваздушна кампања ушла у шесту недељу, непосредно пред НАТО самит средином априла 1999, поставило се питање да ли ће Вашингтон упутити копнене трупе да силом отргне Косово од српске контроле. Британски премијер Тони Блер се јавно хвалио да ће Уједињено Краљевство обезбедити 40.000 војника за такву операцију, заједно са неодређеним бројем америчких војника. Али Лондон тада није имао трупе за рат на Косову, а нема их ни данас за рат у Украјини. На крају је Строуб Талбот отпутовао у Москву и постигао договор са Русима да окончају подршку Милошевићу у замену за неоткривена обећања помоћи Русији.

Василије Филиповић/Политика