Kако нам украдоше злато? Златна грозница усрећила Kинезе (1)

Kао директор Института за рударство и металургију Бор, од 2000 до 2014 год, стекао сам велико искуство у области рударства и металургије и дођем до сазнања, из прве руке, како је опљачкан РТБ Бор и остала рудна богатства Србије. У више наврата сам покушавао да то спречим али нажалост све досадашње власти су биле јаче од мене и ја у томе нисам успео. Једино што сам успео јесте да заједно са својим сарадницима сачувамо Институт и да од њега створимо једну препознатљиву светску установу, која може да се носи са свим савременим проблемима из области рударства и металургије. То ми је велика сатисфакција и тиме се поносим.

Нисам познат вашим читаоцима, па да се представим: завршио сам Технички факултет у Бору, који припада под строгим критеријумима Београдског Универзитета.

Пост дипломске студије сам завршио на Технолошко -метарулшком Факултету у Београду, где сам одбранио и магистарски рад, све за 5 година.

Докторирао сам на Загребачком Универзитету за три године.

Све ово уз дуг, мукотрпан и озбиљан рад, за разлику од садашњих диплома и доктората, на тера, мега и гига универзитетима.

У моје време, услов за одбрану доктората, била су потребна два научна рада у водећим светским научним часописима.

Ја сам само из доктората објавио 12 научних радова у водећим светским часописима.

Укупно имам објављено око 120 научна и стручна рада.

Иначе, Србија има стручњака, истраживача и научника и са више објављених радова од мене и штета је за Србију што они не воде нашу земљу него то чине ови са купљеним дипломама и плагираним докторатима.

Своју каријеру започео сам као асистент на Техничком факултету у Бору, а затим наставио као професор.

2.000. године, након промена, постављен сам за директора Института за рударство и металургију Бор, а затим више пута изабран по конкурсу за директора Института све до 2014 године.

Ово ми је омогућило да у пракси стекнем огромно искуство из области рударства и металургије и дођем до сазнања, из прве руке, како је опљачкан РТБ БОР и сва остала рудна богатства Србије.

Ја сам у више наврата, као директор, покушао да то спречим, али нажалост, све досадашње власти су биле јаче од мене.

Ипак, успео сам да заједно са својим сарадницима сачувамо Институт и да од њега створимо једну препознатљиву светску установу, која може да се носи са свим савременим проблемима из области рударства и металургије.

То ми је велика сатисфакција и тиме се поносим.

Пошто нисам могао сам да спречим пљачкање рудног богатства Србије које је невероватно огромно, ја сам решио да вам изнесем на видело истините догађаје везане за ову нашу несрећу.

Надам се да ће ова моја сведочења помоћи да сви заједно станемо на пут овој несрећи и тако задржимо рудна богатства Србије за њене грађане и будуће генерације.

……

Римљани, а касније и Српска властела злато за своје потребе су у источниј и југоисточној Србији прво добијали испирањем златоносних пескова, а касније и експлоатацијом златоносних кварцних жица.

Турци су злато из наших крајева узимали од народа кроз харач. Хајдуци су део тога враћали пресретањем њихових каравана, правећи залихе, да када дође време, сакупе плаћену војску, која ће да отера Турке из Србије.

Легенда каже према пророку, Харамбаше Попа Мартина, да је живот тадашњих хајдука био много тежак, али да ће доћи време када ће се хајдуци сместити у беле дворе, тамо радити и лепо живети.

То се у Србији увелико обистинило доласком задњег директора РТБ Бор. Разлика у односу на давно прошла времена је само у томе што је харанбаша са тадашњим хајдуцима пљачкао турке док је садашњи харанбаша са својим хајдуцима у белим дворима пљачкао Србе у својој држави.

У данашња времена, Институт за рударство и металургију Бор, као независна кућа од РТБ-а Бор, је требао да спроведе комплетну процедуру независне контроле садржаја злата у свим најбитнијим фазама производње у РТБ-у Бор, међутим то њему у пракси није било дозвољено.

Наиме, узорковање руде, анода бакра и катодног муља из електролизе, радили су људи из РТБ-а Бор. Због тога, овде се може поставити питање репрезентативности таквих узорака, иако су они после слати на анализу у Институт.

Институт је узорковао и квалитативно анализирао само улазни концентрат, катодни бакар и финално злато, што је недовољно за једну потпуну контролу производње.

Урађене хемијске анализе злата у процентима или гр/т, нису практично могле ничему да послуже јер није постојала сигурна и независна контрола маса улаза и излаза, одакле су узети узорци. Чак и у самој златари, са њихове стране не постоје уредне књиге о евиденцији маса.

Све у свему, анализе на злату ради контроле од стране државе и јавности, биле су обесмишљене, и служиле су само ужем менаџменту РТБ-а Бор, како би знало како и колико могу да се удену у манипулацијама са златом, па и другим металима, сребром, платинском групом метала, са једне стране и да се пред јавношћу, са друге стране каже да ето они прате производњу преко хемијских анализа Института.

Међутим, ако се мало више година вратимо уназад, рецимо између 1970 и 1990 године, тада је одговорност радника и руководства била нешто већа и када је производња катодног бакра била највећа и износила око 150 000 т годишње. Анализом података из тог периода може се доћи до закључка да се на сваких произведених 30.000 тона катодног бакра добијала око једна тона злата, око 6,5 т сребра и око 100 кг платинских метала.

Пошто се ради о истим лежиштима тада и данас, без обзира на могуће осиромашене руде данас, однос садржаја бакра и злата остао је приближно исти тј. на сваких 30.000 т катодног бакра, добија се око 1 000 кг злата.

Имајући у виду однос између тежине произведеног катодног бакра и тежине произведеног злата из ранијих периода као и приближан биланс садашњих улаза и излаза метала, у производњу и из производње, долази се до закључка, да почев од 2015. године па на овамо, по годинама недостају најмање следеће количине злата:

2015. = 200 кг

2016. = 350 кг

2017. = 250 кг

2018. = 180 кг

Подаци за 2015. и 2016. се углавном слажу са подацима које је већ изнео и др Бранислав Михаиловић, народни посланик Двери из Бора.

На основу ове анализе може се закључити да је сваке године у Бору из производње, у просеку, недостајало око 250 кг злата.

Прерачунато на 8 године уназад, за период владавине задње гарнитуре директора, то износи око 250 кг x 8 година = 2 000 кг (или 160 полуга од 12,5 кг) што је у еврима по тадашњим ценама износило око 60.000.000 ЕУ.

И ово није све, овде нису узете у обзир количине злата из увезених (концентрата) обично са повећаним садржајем злата у папирима, који није хтео нико ван да преради због повећаног садржаја штетних елемената (као што су арсен, жива и каднијум). Анализе ових концентрата обично нису биле рађене у нашој земљи, већ су узете здраво за готово, онако како их је увозник доносио и представио, што није смело да се ради из више разлога.

Достављене анализе су обично имале увећану вредност садржаја злата у односу на стварни садржај, тако да је на крају услуге, недостатак злата надокнађиван увознику из злата сировина РТБ-а Бор, обзиром да су се ти концентрати при преради мешали са нашим концентратима.

Овде је третман увозних концентрата у књиговодству вођен кроз уговоре као „УСЛУЖНА ПРЕРАДА“, међутим они су за РТБ Бор, иако је био у великим финансијским проблемима реализовани као „ОТKУП KОНЦЕНТРАТА“, обзиром да се привилегованом увознику одмах достављало злато и бакар са лагера из домаћих сировина.

На тај начин су сви из дила били одмах намирени. Опет противзаконито. Службеник из управе, који је имао усмени приговор или није хтео да потпише сумњиве уговоре о преради концентрата бивао је смењен и постављен са квалификацијом на ниже радно место или је добијао отказ уговора о раду. Због корумпираног судства тај је губио све судске пресуде и остао је на улици без посла. Тако и ови који су остали, као верни сарадници, нису баш чисти јер крију праву истину о махинацији.

Додатно, за крађу злата из погона златаре РТБ-а Бор, штампа је задњих годину дана доста писала. Према подацима које ја имам, полиција је утврдила да је у крађи стварно учествовало више лица. Углавном су то били радници из РТБ-а, који су уз помоћ стражара искључивали камере у току операције.

Kако је наведено, они су у периоду од 2014. до 2017 (за три и по године) украли 243 кг злата. Ако ову цифру упоредимо са 2.000 кг, која у билансу за задњих 8 година недостаје, то је свега 12%. Ово потврђује да су главни лопови са друге стране, тј. који учествују у крађи са 88%, а њих за сада нико није дирао. Тресла се гора родио се миш.

Ја бих се овде само упитао, а то су морали и други да су смели, како су саучесници научили и могли да искључе сигурносне камере, да би износили златоносне муљеве или златоносне полупроизводе?

Логика налаже, да су то вероватно видели од својих високо претпостављених, који се вероватно нису брукали са изношењем златоносних муљева или полупроизвода, већ су то у овом случају могле да буду готове полуге.

Наравно, све су то за уже посматраче у златари биле потребе озбиљних пословиних партнера, рецимо партнера из услужне прераде, или потребе за народну банку. Папири све трпе и лако се замењују ако је потребно. Овога пута добар део папира за биланс маса, како су утврдили и вештаци, бројни доктори наука из Института и ИХТМ у Београду, недостаје или није уредно вођен.

Ово стручњаке Института ИХТМ додатно доводи у сумњу да можда недостаје 900кг злата за три и по године. То се ближи мојим проценама да за 8 године недостаје око 2000кг злата, само што су овде много крупнији лопови, који ће вероватно овога пута остати недодирљиви.

Ако би се питали шта је било са унутрашњом контролом у РТБ-у Бор и самој златари, одговор би био:

Па, где сме стражар или ниже претпостављено лице да пита високопретпостављеног, куда иде са полугама?

Због безбедности транспорта, и очувања лепог радног места, то је морало да остане тајна.

Наши политичари, а пре свега ботови СНС-а, тврде да РТБ Бор, није имао пара за истраживање и нове инвестиције, па чак ни знања, те су због тога, морали и чак су срећни (како каже Вучић) што су нашли стратешког партнера за продају РТБ-а Бор. Моје образложење нашим читаоцима на то је да:

То могу да причају само „политичке старлете“, како их ја називам, они који су опљачкали Бор, и они који без размишљања својом главом слепо верују садашњој власти и медијима.

Да образложим: Бор је у спрези менаџмента РТБ-а Бор са братијом из свих досадашњих власти од 2000. године па на овамо, нарочито са последњом братиом, био толико опљачкан да се већ налазио на издисају.

Зато је садашња власт била срећна када га је продала. Знања за развој је било ту на само 3 км од РТБ Бор, у светски опремљеном и организованом Институту за рударство и металургију Бор, али њима знање није било потребно, они су знање игнорисали.

Да су пословали домаћински, само од пара злата које недостаје у билансу задњих 8 година, а које, како смо израчунали, износе око 60 000 000 ЕУ, Србија је могла да има свој нови рудник бакра и злата „Чукару Пеки“, који је дат Kанађанима. Kанађини су тврдили да су у њега уложили око 90 000 000 УС а продали су га Kинезима за 1,66 милијарде долара.

Институт из Бора је могао тај рудник да припреми Србији за 50.000.000 евра и да остане још 10.000.000 евра за друге потребе.

Да се вратимо само на стари РТБ Бор и покушамо да резимирамо шта су Kинези од злата добили купопродајом?

Расположиво злато из утврђених геолешких резерви.

У лежиштима Бора: 200 тона

У лежиштима Мајданпека: 128 тона

Ово значи да укупно расположиво злато у геолошким резервама Бора и Мајданпека износи: 200 т + 128 т = 328 т

Ако претпоставимо да ће се током експлоатације, по досадашњој технологији, од тога искористити само 1/3 злата, онда ће се извући око 110 тона, што је у новцу само од злата износило 3.300.000.000 евра.

На то ће се платити рударска рента од 5% што износи 165 000 000 ЕУ. Тако ће само од злата остати чиста добит од 3 135 000 000 ЕУ.

Kако је продајом РТБ-а Бор кинезима припало 63% а Србији 37% то значи да кинези само од злата добијају: 110 т x 0,63 x 0,95 = 65,8 т, или 65,8 т x 1 000 кг x 30 000 ЕУ/кг = 1. 974.000.000 евра.

Ако се зна да су Kинези купили РТБ Бор за 1.460.000.000 УСД = 1 302 320 000 евра, произилази да су само у злату позитивни око 671.000 000 евра. Остали 63%, сребра, платинских метала, селена и бакра долази им џабе, као и туристички објекти, хотел Језеро са пратећим објектима, језером, Дом одмора, шуме, њиве и пашњаци, у укупној површини од око 1000 хектара.

Kада је у питању рудна рента, у свету она за нафту и гас износи од 10 до 22%. За металичне сировине, као што су наше, она се креће од 5% до 10%. Kод нас она износи 5%.

Додатни приход Србије је требао да буде и порез на добит предузећа (укупни приходи умањени за трошкове предузећа) који у Србији износи 15%. Међутим, према новој уредби, о порезу на добит: Чланови 50 а, в, г и е, имамо сада да ако неко у предузеће уложи преко милијарду динара (а то је преко 9,5 мил УСД) и запосли 100 нових радника, онда се ослобађа плаћања пореза на добит у року од 10 година.

То значи да, ако се ово прихвати Србија од пореза на добит у наредних 10 година не може да очекује ништа.

Додатно, утврђене рудне резерве злата у будућем новом руднику „Чукару Пеки“, уступљене Kанађанима а после продате Kинезима износе: 370т Ау.

Ако се од тога, током експлоатације, извуче 1/3 Ау, добиће се 123 т Ау.

Од тога Србија може да очекује само 5% рударске ренте за злато, као и за бакар. То је за злато 6,1 т Ау и ништа више.

Осталих 116,9 тона остаће Kинезима.

Закључак:

За РТБ Бор се може рећи да је, због недомаћинског пословања до задњег тренутка, морао да се спаси и прода. На тај начин смо из њега само од злата, за сва времена изгубили десет година 15% пореза на добит, 65,8 тона Ау и припремљен један нови веома богат рудник злата и бакра поред Бора, који се зове „Чукару Пеки“, где смо изгубили 116,9т злата.

Овим смо завршили са сутрашњим златом из Мајданпека, Бора и Чукару Пеки код Бора.

Недозволимо да нам преостало злато у Србији иде на исти начин.

Пробуди се народе, и узми своју слободу и своја природна богатства у своје руке за себе и за своје будуће генерације. Не дозволимо да будуће генерације странцима буду најамна радна снага, на својој дедовини. Ако би смо домаћински пословали, само од чисте добити у рударству, сваки грађанин Србије би могао да има месечно по пар стотина евра.

magazin-tabloid.com / Пише: проф. др Властимир Трујић