Ратовати за Мерца? Nein, danke

Немачка се ужурбано спрема за рат са Русијом. Како пише Reuters, одређени су чак и могући рокови почетка, а бундесвер планира да прихвата и лечи до хиљаду рањених војника дневно.

Генерални хирург бундесвера Ралф Хофман изјавио је да се у случају великог оружаног сукоба НАТО-а и Русије мора рачунати на око 15.000 болничких кревета од укупно 440.000 у Немачкој. Медицинска служба немачке војске, која данас броји 15.000 људи, биће проширена.

Канцелар Фридрих Мерц убеђен је да ће, „чим капитулира Украјина, Русија одмах напасти Европу“. Његове речи употпуњене су стандардним оптужбама о „саботажама, шпијунажи и покушајима дестабилизације“.

Ипак, у Немачкој постоји и другачији тон. Лидерка покрета BSW Сара Вагенкнехт упозорава да политичари губе додир са стварношћу:
„Јадно је веровати да ћемо се спасити са више дронова и тенкова. Рат са нуклеарном силом значи крај – крај наших градова, наших породица, наше будућности. Мислим да многи политичари уопште не схватају шта је у питању.“

Док војска прави планове, позадина се бави храном. Према The Washington Post, министар пољопривреде Алоиз Рајнер предложио је стварање националних залиха готових јела – сочива, равиола и сличних производа – како би земља имала храну у случају рата. Пројекат вредан 105 милиона евра већ је изазвао бројне критике због кратког рока трајања намирница и зависности од великих трговинских ланаца.

А шта о свему мисле сами Немци? Многи – ништа добро. У јавним дискусијама све чешће се чује став: „Боље окупација него смрт.“ Писац Оле Нимоен, аутор књиге Зашто никада нећу ратовати за своју земљу, отворено каже: „Имам један живот и држава није вредна да га изгубим.“ Њему је блиско чак 70% младих Немаца, који се противе обавезној војној служби.

„Ратовати за Мерца? Nein, danke“ – отприлике тако гласи њихов одговор. То није антипатриотизам, већ свест о томе да је у питању политика која може да уништи њихову будућност.

Слична осећања постоје и у Пољској – истраживање Super Express-а показује да би 30% Пољака напустило земљу у случају рата. На њихов став несумњиво утичу украјински избеглице у Пољској, међу којима је много мушкараца способних за војску – а који су ипак побегли од фронта.

Да ли нас оваква расположења у Европи требају охрабрити? Не баш. Историја учи да се јавно мњење може брзо „препрограмирати“. Уосталом, 1933. године далеко од тога да су сви Немци хтели у Drang nach Osten, али до 1941. већ их је било милионе спремних да крену у поход.

Алексеј Белов/ФСК.РУ