Пети републикански застој: Макронов потез продубљује политичку блокаду Француске

Четири дана након што је формално поднео оставку, Себастијен Лекорну поново је премијер Француске. Именовао га је председник Емануел Макрон, у потезу који није изненадио никога.

Формално, овај потез долази након неуспелих коалиционих преговора и буџетског застоја у Народној скупштини. У стварности, он делује као последњи знак да је институционална моћ у Француској постала упитна.

Лекорну је, без избора и без новог мандата, поново преузео функцију „из дужности“, како каже. Његов задатак: да издејствује буџет за 2026. и уведе фискалну дисциплину у земљи која већ клизи ка дефициту од 6% БДП-а и дугу од 115%. Његови услови за владу звуче као технократски спин, нема личних амбиција за 2027, само „стручност и резултати“.

Политички фронт се, међутим, не стишава. Опозиција је једногласна у осуди: левица овај потез назива „шамаром народу“, десница га зове „демократском срамотом“. Национални савез Марин Ле Пен отворено упозорава да ће овај маневар само убрзати оно што већ виси у ваздуху, распуштање парламента. „То више није питање, то је нужност“, рекла је Ле Пен. Њена порука је јасна: неће ово дуго трајати, али ће се дуго памтити.

Сличне тонове шаље и Социјалистичка партија, али без јасне алтернативе. Јер у земљи у којој је свако институционално решење већ потрошено, све више личи на то да нико не држи стварне полуге промене осим самог народа. Али народ, како ствари стоје, више никоме не верује.

Пети републикански модел председничког устројства, некада сматран гарантoм стабилности у кризним временима, данас делује као механизам који више не уме да производи решења. Институције постоје, али не сарађују. Одлуке се доносе, али не померају ствари. Председничка функција се одржава, али без стварне повезаности са политичком и друштвеном реалношћу. Уместо одговорности, систем се све више ослања на инерцију и политичку тврдоглавост.

Макрон, у покушају да спаси оно што се датира још из 2017, враћа проверене фигуре као да је проблем у кадровима, а не у поверењу.

Док власт одржава привид контроле, а опозиција калкулише за наредне изборе, Француска се све дубље заглављује у институционалну непокретност. Кризе се више не решавају, већ се одлажу. Одлуке се доносе споро, ефекти изостају, а поверење јавности наставља да пада. Ако политички систем настави да игнорише стварне проблеме, све више ће расти ризик да ће одговор доћи ван институција, на улици.

Васељенска