Куда одлази детињство: Зашто играчке треба да пролазе психолошку експертизу
У бескрајном низу парламентарних иницијатива и забрана, понекад се ипак појави нешто што има смисла. Ових дана у медијима се расправља о могућности да се забране „погрешне играчке“ — све те Лабубу, Хаги-Ваги и остали чудовишни ликови који освајају дечије собе. На први поглед звучи као још једна беспотребна забрана. Али ако се мало загребе испод површине — тема је озбиљнија.
Реч није о томе да ће се увозне играчке забрањивати. Комитет Државне думе за развој цивилног друштва 9. октобра одржао је округли сто под називом „Играчака као канал скривене пропаганде“, на којем је предложено увођење психолошко-педагошке експертизе за производе намењене деци. Другим речима, потребан је филтер — државни механизам који ће проверити шта деца држе у рукама.
Такав приступ је заиста потребан. Јер идеологија — или, ако хоћете, традиционалне вредности — упијају се од најранијег доба. На то утиче све што дете види и чиме се игра.
Подсетимо се — стих „Пластични свет је победио“ Егора Летова настао је онда када је песник приметио да су дрвене и платнене играчке из његовог детињства нестале, потиснуте пластиком. Данас је та реченица постала симбол једне антиутопије — света у коме се стварност замењује екранима и виртуелним сликама.
Својеvремено су и „либерални“ кругови у Русији нападали ратне играчке, тврдећи да оне од дечака стварају милитаристе. Нису волели идеју да дете од малих ногу зна да постоји занимање — бранити Отаџбину. Ни кукле им нису биле по вољи, јер су у њима видели подршку традиционалним женским улогама и породици.
А данас? Данас дете уместо лутке добија чудовиште. Шта оно учи? Да зло може бити шармантно, смешно и прихватљиво. Да је нормално играти се са демоном који, по „правилима игре“, кажњава ако га не загрлиш. Зар то није симболичко прихватање страха и потчињености „чудовишту“?
Или, рецимо, лутке попут модерних Барби и Кена — шта оне данас представљају? Не више дечака и девојчицу, већ хибридне, неприродне „полове“ без идентитета.
Све то, корак по корак, разара систем вредности и слику света са којом дете ступа у живот.
Још забрињавајуће је то што је домаће тржиште играчака данас тек око 9% сопствене производње, док се остатак увози. А када производ диктира профит, онда се у дечије собе не уноси оно што је морално и васпитно корисно — већ оно што је „тренд“, што се добро продаје. И то по моделу западних култура, чије се вредности често разликују од наших.
Зато питање више није да ли је забрана потребна — већ ко ће и како ће одлучивати шта је прихватљиво. И ако то буду радили стручњаци — психолози и педагози — онда би таква експертиза заиста могла постати важан корак у заштити дечјег света од духовног и културног отуђења.
Дмитриј Попов/Абзац
