Скандал ЛСВ: Тужбе против Глишића и Павловића, ни речи о човеку који је пуцао!

Такозвани „правни тим“ ЛСВ поднео је кривичну пријаву против Милоша Павловића и Дарка Глишића, људи који су организовали камп испред парламента познат као „Ћациленд“.

У саопштењу ЛСВ-а наводи се да су, наводно, „Глишић и Павловић окупили наоружане људе у шаторима и сејали страх“, па самим тим „одговарају за све што се тамо деси“. Изјаву потписује адвокат Александар Оленик, који је за овај чин употребио најтежу могућу реч, тероризам.

Милан Богдановић, отац троје деце, преживео је метке Владaна Анђелковића, човека који је дошао из Хрватске и покушао да изазове трагедију у центру Београда, али тај напад, очигледно, није заслужио ни реч осуде од оних који данас говоре о „сејању страха“.

ЛСВ, чији је оснивач Ненад Чанак, човек који се годинама залаже за одвајање Војводине и који се прославио вређањем Србије, наставља исту матрицу против сопственог народа.

Трагедија је да странка која себе назива демократском данас користи реч „тероризам“ за мирне грађане, а ћути пред правим насиљем.

Најгоре је што још једном користе трагичан догађај као повод за напад, не на терористу, већ на људе који су мета тог терора.

То је већ одавно матрица у којој делују. Годинама уназад, оснивач странке, Ненад Чанак, користио је сваку прилику да говори против Србије, против сопственог народа, против историјских истина. Од одбране НАТО бомбардовања, преко негирања српских жртава, до вређања сваког ко се усуди да мисли другачије, а све због истог циља: угушити, омаловажити и ућуткати оно што је српско.

Овај потез није изузетак, већ још једна епизода у континуитету антисрпског наступа ЛСВ-а. Она је политички памфлет, наставак старе мржње, не оне о којој Оленик прича, већ оне коју својим поступцима и изјавама ЛСВ годинама демонстрира према народу којем формално припада.

И све се, по ко зна који пут, своди на исто: чека се прилика, трагедија, несрећа, нечија мука само да би се наратив изокренуо, злоупотребио и окренуо против сопственог народа.

А питање више није ни „докле“, него ко их још уопште узима за озбиљно.

Васељенска