На данашњи дан, пре сто седам година: Повратак под српску заставу, како је Нови Сад дочекан 1918. године
Повод
Кад су Србија и Србска (без “преосталих” Срба, нарочито оних уз Србске Крајине), “одабрале” да се 15. септембар празнује као Дан српског јединства, слободе и националне заставе. “широке народне масе” могле су сазнати да је тај датум узет не би ли се очувало сећање на пробој Солунског фронта – 1918. године. Речено је тада да је фронт пробила србска војска, али је прећутано да је у њеном саставу, у том пробоју и у завршним операцијама за ослобођење двеју србских краљевина и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева, од око 140.000 војника, учествовало најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.500 изван Краљевине Србије.
Подразумева се да у зачетој празничној атмосфери није требало говорити о брзини којом је србска војска кренула у ослободилачки поход, али је француски генерал Франше д’Епере, од јуна 1918. године командант Савезничке војске на Солунском фронту, који је познавао “стравичну храброст Срба”, био забринут њеним пребрзим напредовањем. У једном тренутку, из бојазни да “Прва армија срља у авантуру” и да би због тога могла “компромитовати цео наш успех”, он је наредио да се заустави даљи поход према Нишу. На срећу, србска Врховна команда оставила је војводи Петру Бојовићу “да се управља према ситуацији”, и он је тај посао обавио најбоље што се могло. Како каже војни историчар Никола Божић, “наступајући крајње дрско и одлучно, иако преморене од даноноћних борби и маршева, без попуне храном и муницијом, али надахнуте дотадашњим успесима и вером у победу, јединице Прве армије превазишле су овога пута и себе” и присилиле немачку војску на потпуно повлачење. Био је то сигнал и аустроугарском команданту фелдмаршалу Кевешу да отпочне са припремом нове одбрамбене линије на обалама Дрине, Саве и Дунава, као и са припремом мостова и мостобрана за извлачење војске из Србије. Наравно, није било безначајно ни Кевешово настојање да се у већ изгладнелу Аустрију пребаци и око четири вагона хране опљачкане у Србији.
И поред неких Д’Епереових планова да деловање Прве србске армије помери на запад, према Дрини, превладали су Бојовићев захтев и оцена србске Врховне команде да правац њеног напредовања не треба мењати. При томе, Бојовић је био помало и сентименталан: “Прва армија је својим досадашњим успесима заслужила да ослободи престолницу Београд и она је способна да тај циљ постигне”. Било је то 17. октобра 1918. године, а током наредне две недеље, у сталним окршајима избегавајући директне нападе на насељена места да се тако “што више поштеде од рушења и штете”, србска војска стигла је до Дунава и Саве. Првог новембра, војвода Петар Бојовић са својим штабом ушао је у Београд.
На балканском фронту, према запажању француских војних писаца, “за четрдесет шест дана српска Прва армија, у непрестаним маршевима, стално у најтешњем контакту са непријатељем, често остављена без снабдевања, прешла је петсто километара. Цела Србија, сем оне кривине (дунавске – ИП) код Оршаве, била је ослобођена од непријатељског ропства. Ови сјајни успеси несумњиво су резултат храбрости и јунаштва Срба, али и неограничене помоћи свих савезничких контингената, који су, понекад, обављали озбиљне али незахвалне задатке, који су били неопходни да српску војску ослободе сваке друге бриге, сем бриге о смелој офанзиви и немилосрдном гоњењу непријатеља”.
Генерал Гамбета, командант француске Коњичке бригаде из састава Прве србске армије, записао је да су на том походу “само француски коњаници могли, и то с муком, да предњаче у брзини са српским пешацима. Никада људи нису показивали више тихе постојаности, чврсте воље, ни истрајне жеље за победом. Одевени у старе и дотрајале униформе, имали су сјајно само своје беспрекорно одржавано оружје. Корачали су по киши, ветру, сунцу или мразу, упркос блату и умору, без снабдевања и без икаквог пртљага, ударајући својим дотрајалим цокулама свету земљу поново слободне домовине очију упртих према Дунаву, јер их ништа није могло спречити да тамо допру. Постојала је нека скоро верска занесеност у том непрекидном, немом и упорном полету тог дивног и јуначког народа, не дозвољавајући никаквој препреци да заустави његово одушевљено напредовање, што је изазивало дивљење наших коњаника”.
Лондонска штампа описивала је србско напредовање ка Дунаву као “посмртно звоно за Аустро-Угарску”. Морнинг пост заступао је мишљење “да би требало да Савезници потпуно униште сваки траг аустро-немачког утицаја на Балкану”, те да при коначном решавању балканског питања најпре узму у обзир жеље Србије.
Једно изузетно занимљиво мишљење о том напредовању изрекао је поручник Драгослав П. Ђорђевић, непосредни учесник тих догађаја:
“Наполеон, пун самоуверења и свести о страху, који спопада непријатеље његове, кад само чује име његово, рекао је у једној прилици: ‘Испред мене иде страх од мене’. И заиста, довољан је био само глас да се Наполеон некуда кренуо, па да страх од њега, пре него што он стигне, већ унесе забуну у непријатељске редове. И, ако је ико после Наполеона могао поновити његове речи, то је могла наша храбра и одушевљена војска. Од оног дана… кад се у неодољивом налету сручила на главу непријатељским војскама, јурећи са Кајмакчалана, Сокола и Доброг Поља, непријатељ је, пун страха и ужаса, бегао главом безобзирно, је ли само чуо за њено име. Довољно је било само да се чује да су наши близу, па да страх од њих учини своје… Наши пукови, који су, пуни и препуни одушевљења, јурили прелазећи по четрдесет километара дневно, једва су гдегод стизали непријатеља”.
Пред савезничким притиском, понајвише србским, последњег дана октобра све окупационе снаге са територије Србије већ су биле повучене у Банат и у Срем.
Србска војска прелази Дунав и Саву
Последњих дана октобра 1918. године, балканско ратиште престало је да постоји: Србија и Црна Гора биле су ослобођене, Бугарска окупирана, а Турска је капитулирала. Мада су се налазиле пред расулом, немачка и аустроугарска војска и даље су настојале да одрже своје западне и источне фронтове. Прилике у Аустроугарској наговештавале су њен брз унутрашњи слом, што је, само по себи, требало да означи и скори крај рата. Одбацујући савезничке услове за примирје као увредљиве, Немачка је изјавила да ће “наставити борбу до краја”. У исто време, односи између нове маџарске владе и фелдмаршала Макензена, команданта немачке војске затечене у Румунији и у тек проглашеној “независној Маџарској”, заоштрили су се до крајњих граница.
Имајући све то на уму, генерал Д’Епере предложио је војводи Живојину Мишићу да преко Дунава, Саве и Дрине одмах пребаци неколико мањих србских јединица. Мада је у овој поруци био садржан и делић војничке сујете јер би свету могао саопштити да су јединице под његовом командом прве ступиле на тло Аустроугарске, не сме се занемарити ни Д’Епереова политичка процена да би присуство србске војске могло у тим крајевима убрзати ослободилачки покрет тамошњег немаџарског живља, пре свега србског. Такође, Д’Епере је рачунао на то да, док србска војска буде ангажована према железничкој прузи Турн Северин – Темишвар, искористи “празан простор” у западном Банату, пребаци до Будимпеште неколико својих дивизија и тамо пресече одступницу немачкој војсци.
Док се Мишић трудио да изнађе најприкладнију форму за намераване операције, у Д’Епереов штаб стигла је вест да би ускоро могло доћи до закључења примирја с Аустроугарском. Вест о могућем примирју стигла је и у штаб војводе Мишића. Никола Пашић који се тада налазио у Паризу, поручио је строго поверљивим телеграмом: “Хитајте најбрже у Босну, Банат и Срем и у друге области Аустро-Угарске”. Да би се избегле могуће негативне последице тога чина, али и рачунајући са тренутним енглеским преокупацијама Босфором и Дарданелима и италијанском заслепљеношћу Јадраном, Далмацијом и Арбанијом, Д’Епере је 3. новембра издао специјално наређење србској Врховној команди:
“Како изгледа, Југо-Словенски покрет узима великих размера. Српска војска треба да се стара да га на све могуће начине организира и употреби у нашу корист, за заједничку акцију против Централних сила. У томе циљу потребно је директно умешати се, а то ће у толико бити лакше што више немамо да зазиремо од поновног напада Аустро-Угарских трупа на Северном фронту Србије. Српска војска треба дакле да избаци у напред што скорије потребна одељења на све територије које су наклоњене Југо-Словенском покрету, у Банат, Босну, Херцеговину, Хрватску и т. д. да би пружили руку елементима који има да се организирају”.
Стицајем околности, истога тог дана италијанска команда потписала је у име савезника примирје с Аустроугарском. Већ сутрадан, штаб немачких и аустроугарских јединица припремљених за рат на србском фронту премештен је из Новог Сада у Апатин, а војвода Бојовић наредио је да се коњичке извиднице истуре у Угарску, у правцу Темишвара и Новог Сада, “ради сазнавања, да ли је ово земљиште поседнуто од непријатељских трупа и о значајности и својствима средстава и препрека, на које ће армија евентуално наићи северно од реке”. Тога дана прве србске патроле прешле су преко Дунава. Патрола која је прешла код Великог Градишта одбацила је две немачке чете према Белој Цркви а патроле које су прешле код Пожаревца нису наишле на непријатеља. “Немци у пуној ратној спреми бегају кроз Банат према северу бојећи се сукоба са српском војском и вукући собом силну пљачку из Србије (стоку, намештај, храну и др.), негде и железничке шине вадећи”. Према обавештењима добијеним од локалног становништва, у Вршцу, Белој Цркви и Темишвару нема немачких војника, а Маџари настоје да у свом интересу разоружају Србе. Од једне делегације из Вршца, која је захтевала да им србска војска лође без одлагања, сазнало се да је маџарски политичар гроф Карољи, онај који је десетак дана касније потписао Војну конвенцију о условима под којима се примирје између Савезника и Аустроугарске примењује на Угарску, обнародовао позив маџарским војницима да се врате у своје јединице, пошто су Срби, Чеси и Румуни њихови нови непријатељи.
Нови Сад, у сусрет ослобођењу
Почетком новембра, на повратку из заробљеништва, затвора или интернације, затекао се у Новом Саду велик број србских војника и грађана. Био је међу њима и потпоручник Бошко Павловић, рођен у Јајцу, србски добровољац у Великом рату, бивши ратни заробљеник, који је самоиницијативно организовао војну полицију за одржавање реда у граду и околини. Ослоњени на овај нови војнички потенцијал, чланови Србског народног одбора и потпоручник Павловић ступили су у одвојене преговоре са генералом Кевешом и командантом немачке војске у повлачењу. Срби су обећали да никоме неће бити прављене сметње у току повлачења, да би, за узврат, сви војни објекти и војна слагалишта, и у граду и на лађама усидреним у пристаништу, били остављени неоштећени и нетакнути. Све стране поштовале су договор, тако да су у граду очувани ред и мир. а на Митровлан, у поподневним часовима, србски војници под командом Бошка Павловића, преузели су од немачке војске оба моста између Петроварадина и Новог Сада.
У ишчекивању слободе, новосадски Србски народни одбор заседао је и на Митровдан, у касним вечерњим сатима. Непосредно пред поноћ појавио се на тој седници потпоручник Павловић и изјавио да, у име србске Врховне команде, “узима у посед Нови Сад и позива Српски народни одбор да му саопћи, ко ће примити управу Новог Сада”. Дотле, он је око зграде Матице србске (наспрам данашње Танурџићеве палате), на Главном тргу у којој је било седиште Одбора, поставио стражу и осигурао да се власт преузме без икакве тешкоће. Његови војници и припадници Србске народне страже, без отпора су запосели све важније институције у граду: пошту, железничку станицу, аеродром, пристаниште, Аустро-угарску банку, пореско звање, пограничну полицију, касарне, болнице, и друге. На тај начин, уз најаву да ће у току наредног преподнева у Нови Сад стићи српска војска, Србски народни одбор преузео је градску управу новосадску у своје руке.
Остављајући градском магистрату да до даљег отправља редовне послове, с тим што је у свако одељење делегирао по једнога свог члана, Одбор је могао обзнанити да је “у граду и околини завладала сигурност и безбедност и да нема основе никаквој бојазни од Несрба, нити од туђинске војске”.
Наредног дана, на појутарје Митрова-дне, у 10 часова. у Нови Сад ушли су Коњички ескадрон и једна група официра која је, на челу са мајором Војиславом Бугарским, у Петроварадину формирала јединице за одржавање реда. Овај догађај забележен је у новосадском Српском листу број 4. од 28. октобра (10. новембра) 1918. године као “вечито значајан славан дан… (када) је победоносна, славна српска војска свечано ушла у Нови Сад”:
“Одушевљење и радост, којом су Срби Новосађани дочекали српску војску, не може се описати. Овај опис је само врло бледа слика онога, што смо доживели. Српска војска је у свом наступању тако брзо дошла у Нови Сад, да Народни Одбор није ни имао времена, да спреми јунацима нашим свечани дочек. Па ипак, кад се ноћас прочуло, за долази српска војска у Нови Сад, сав је српски Нови Сад скочио на ноге, да дочека и поздрави ове несравњене хероје, који су у незадрживу победничком полету, хитајући да очисте своју милу, напаћену мајку Србију од тлачитеља, за педесет дана превалили пут од преко 800 километара, силно гонећи пред собом потученог непријатеља. Још никад од постанка свога није Нови Сад имао овакових дана. Непрегледна множина свечано расположених Срба, Хрвата, Словака и Руса новосадских и петроварадинских стисла је пут, којим ће проћи српска војска до пред Матицу Српску, где ће председник Народног Одбора Јаша Томић да поздрави српску војску. Сваком се сијала неизмерна радост на лицу, што је и Нови Сад дочекао светли дан овај, кад ће и овамошњи наш народ моћи да прими у загрљај осветнике Косова и Сливнице, поборнике великих демократских начела, која данас завладаше светом….
…..Рано ујутро изишао је сав Нови Сад на улицу. Први пут после многих десетина година окитише се куће у Новом Саду српским тробојницама. Дуж пута од паробродске станице па према Дунавској улици и даље Главном улицом (данас Змај Јовином – ИП) до Матице Српске слегао се силан народ чекајући српску војску. Ред је био примеран, мада не беше полиције: сваки је сам себи био редар! С обе стране пута код моста на паробродској станици поставили су се ученици и ученице српских средњих и основних школа, у бело обучене девојке наше, које су држале пуне руке јесењих ружа, које су спремиле, да тим цвећем обаспу српске јунаке. Чланови Српског Народног Одбора под предвођењем свога потпредседника дра Игњата Павласа, изиђоше на паробродску станицу, а у то пређе мостом у Петроварадин и народна коњичка бандерија: преко 100 коњаника на добрим коњима, окићени пешкирима и ћилимовима, да се тамо за дочек поврстају дуж шеталишта на петроварадинској дунавској обали. Чланови Народног Одбора поставили су се на прагу моста.
Било је око 11 сати пре подне, кад се из Петроварадина помоли колона српских ратника. Заталаса се онај силни свет – свако је недахнимице чекао, кад ће стићи на земљиште Новога Сада. Не потраја дуго, а опазисмо где се у лаганом свечаном ходу указаше чланови петроварадинског Народног одбора, а за њима се указа на коњу импозантна, јуначка појава заповедника овога одељења српске војске, мајора Војислава Бугарског. Пред њега иступи наш суграђанин Сава Стојковић, те преда у име Новосађана мајору дивно украшену тробојку, којом се јуначки мајор одмах окити: предадоше му и венац лепог јесењег цвећа, који мајор такође себе. Исто тако су искићени и његови официри.
Кад је мајор Бугарски дошао до чланова Народног Одбора, поздравио га је потпредседник др. Игњат Павлас у име свештенства и грађанства новосадског неколиким речима.
Затим се све крену у Нови Сад. Напред су ишли чланови петроварадинског и новосадског Народног Одбора, за њима командант овог одељења као претходница јуначке српске војске, мајор Војислав Бугарски, а за њим одељење српске коњице, па онда пешадија. На мајора и његове официре и војнике осу се силно цвеће, урнебесни радосни усклици српској војсци. Краљу Петру, престолонаследнику Александру, принцу Ђорђу. Француској, Енглеској и Америци проламали су ваздух; многи су плакали од радости гледајући ове српске јунаке, како озбиљна лица иду за својим командантом. Праћени тако радосним, одушевљеним усклицима пролазили су ови заточници слободе Дунавском улицом и Главном улицом. У Дунавској улици појави се лепо уоквирена слика Њ. В. краља Петра.
Кад народ угледа краљеву слику, коју два војника високо уздигнуту ношаху на челу колоне, народно одушевљење достиже врхунац.
Пред Матицом Српском се мајор Бугарски на челу својих војника заустави. На балкону се Матичину дотле искупише чланови Народног Одбора на челу са својим председником Јашом Томићем. Настаде свечана тишина. Јаша Томић је ту мајора Бугарског и српску војску поздравио… одушевљеним говором.
Бурни усклици: Здраво! Добро нам дошли, браћо! загрмише из много хиљада раздраганих груди и стишали су се тек онда кад се даде народу знак, да мајор Воја Бугарски хоће да одговори на поздрав председника Народног Одбора, који је говорио из срца целог овостраног српског народа…
Језгра говора г. мајора Бугарског беше ово:
По одређењу Врховне Команде Њ. В. краља Петра, долази овамо да успостави мир и ред међу свима онима, који реда и мира желе. С поносом истиче да је српска војска срушила Аустрију, на чијим се рушевинама ствара слобода народима. Српска војска… је војска која шири културу, која доноси грађанима мирни и културни развитак. Сви они који желе да раде, наћи ће у српској војсци свога искреног потпомагача…”
Истог дана, у поподневним часовима, по куриру из Каменице стигао је у Ириг извештај о овом великом догађају:
“1. Од синоћ, 26. октобра (8. новембра) од седам сати, нема ни једног (непријатељског) војника у Петроварадину и Новом Саду:
2. Српске војничке страже које су створене од српских војних заробљеника, запосели су тунел и мостове преко Дунава:
3. Данас, 27. октобра (9. новембра – ИП), у пола дванаест сати, ушла је у Петроварадин и Нови Сад српска кавалерија (коњица – ИП) која је дошла од Карловаца: Према томе, српска војска која долази од Руме за Ириг може несметано ићи у Каменицу и Петроварадин. (Уједно, о дану и часу поласка српске војске из Ирига у Каменицу да се по куриру пошаље извештај у Каменицу)”.
Једанаестог новембра, командант Дунавске дивизије пуковник Драгомир С. Милојевић стигао је са својим штабом у Нови Сад и сву цивилну власт одмах пренео на Србски народни одбор. Два дана касније, због тога што су у вођењу послова исказивали пасиван отпор, сви затечени челници појединих градских служби били су смењени, а на места постављена су лица блиска Србском народном одбору или његови чланови.
Створени су услови да новосадски Србски нродни одбор започне и обави све припремне послове за сазив Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је 25. новембра 1918. године донела одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
Илија Петровић / Васељенска
